Radojko “Avram” Avramović, jedan od najistaknutijih fudbalskih stručnjaka iz našeg kraja, deli sa nama svoje neverovatne životne priče. Kao bivši golman Rijeke i dvostruki osvajač Kupa Jugoslavije, a potom i trener sa zapaženim međunarodnim uspesima, Avramović je nezaobilazno ime u svetu fudbala. Njegova bogata karijera proteže se preko Omana, Kuvajta i Singapura, gde je beležio velike uspehe. Podseća nas na važnost drugarstva u sportu i na značaj očuvanja vrednosti koje povezuju porodicu i sport. Njegova sećanja nas vraćaju u vreme kada je fudbal predstavljao više od igre—bio je to način života.

Radojko nas podseća na vrednosti sporta, prijateljstva i entuzijazma. Njegove priče o igračima koje je susretao na terenu, ali i o onima koji su ga pratili na njegovom neverovatnom putu, inspiracija su za sadašnje i buduće generacije fudbalera. Naglašava koliko je važno ostati čovek u svakom aspektu života, što ga čini ne samo velikim sportistom, već i izuzetnom osobom. Njegova priča je o sportskom putovanju punom izazova, ali i velikih pobeda, kako na terenu tako i van njega.

Ukoliko ste ljubitelj prave fudbalske priče i želite da saznate više o čoveku koji je ostavio trag na svetskoj sceni sporta, pridružite nam se u razgovoru sa Radojkom Avramovićem i budite deo njegovog putovanja.

Nastavak razgovora sa Radojkom Avramovićem…

Nekadašnji igrač Borca kaže daje klub uvek imao dobre generacije.

“Kolar je stvorio odličnu generaciju. Ti momci su igrali finale u Zagrebu, protiv Dinama. Baš ta selekcija je izbacila pet, šest odličnih igrača. Prepoznatljiva je bila Borčeva škola iz koje je izlazilo po nekoliko igrača za prvi tim. To je davalo snagu klubu jer je iz svojih redova pravio igrače za prvi tim. Međutim, kako se sve menja, pa i sport, izgubio se kontinuitet. Došlo je do oscilacija jer se dosta igrača dovodi sa strane. Ranije su se popunjavale “rupe” sa igračima sa strane. Sada se “rupe” popunjavaju sa igračima iz Čačka. Po mom mišljenju to je pogrešno”, iskren je Avram.

Koje utakmice se sećate?

“Utakmice čuvenih kvalifikacija, ali bilo je i mečeva tokom sezone dok nismo došli do samih kvalifikacija. Sećam se utakmica u Prilepu, pred punim stadionom, bilo je sjajno. Pobeda je imala odličan tim, dobro smo igrali, a ja sam dobro branio. Kada su kvalifikacije u pitanju, dobro sam branio, ali to nije bilo potpuno zadovoljstvo. Šta vredi kada se dobro igra, a kad nije stigao finalni rezultat – pobeda. Izgubi se dobar osećaj. Protiv Proletera, Sutjeske, odlično sam branio, ali nisam imao zadovoljstvo posle mečeva jer nisam postigao rezultat. Jasno je kada pobediš, a ja dobro branim, upišemo bodove, osećaj je kompletan. To nije bio slučaj u kvalifikacijama”.

Šta su najveći uspesi Borca?

“U godinama kada sam branio Borac je imao kvalitet. To se može smatrati uspehom. Taj kontinuitet. Pamtim pobedu Borca nad Partizanom, u Beogradu. Partizana sa Ćurkovićem, Bjekovićem, Pirmajerom, Đorđićem…Pobedili smo u kupu, čak sam odbranio dva penala, a dobro smo igrali i dobili. I ulazak Borca u prvu ligu koja jeste bila promenjena. I igranje u Evropi je rezultat za sebe”.

Rangiranje igrača?

“Rangiranja postoje, ali nisu zahvalna. Bitan je kontinuitet u klubu. Od igrača, iz raznih generacija, ima priličan broj koji se izdvajaju kvalitetom. Ćuka je bio idol kao čovek i fudbaler. Ćirko, Ostoja, Čakarevići, Baralija…dalje, Gudurić…”.

Treneri?

“Prošao sam Biju u školi, ali i Borcu. Zatim Patka, Zeca, Kolara, vrlo kratko. Izdvojio bih Dragana Bojovića Patka jer je napravio spoj mladosti i iskustva”.

I kasnije ste imali dobre trenere?

“Da, u Rijeci Dragutina Spasojevića, Gojka Zeca od koga sam, uz Patka, prilično naučio. Zec me je, kao učenika Gimnazije, uveo u prvi tim, a kasnije odve u Rijeku. Pod Kantridom sam proveo pet godina, pa sam imao legendarnog trenera u Engleskoj, pa Edi Frimani sa kojim sam bio u Omanu”.

Još trenutak o igračkoj karijeri?

“Igrao sam fudbal u periodu Jugoslavije kao velike države i osvojio kup, sa Rijekom, 1978. i 1979. godine. Potom, igranje u Engleskoj, pet godina, kao kruna karijere”.

Tako je krenula uspešna trenerska karijera?

“Oman, Kuvajt, Singapur…Utisak je da sam više postigao kao trener. Sa Omanom sam bio četvrti u svetu, u Ekvadoru na SP. Kasnije sa Kuvajtom, prošli smo kompletne kvalifikacije i odveo ga na OI u Australiju. Sa Kuvajtom sam osvajao zapadnoazijski šampionat. Sa Singapurom, tri puta, osvojio sam turnir jugoistočne Azije koji se igra na svake dve godine. Ti rezultati su, za posao kojim se baviš, dakle trenerski, su značajni. Ljudi ne znaju da te mečeve gleda od 50 do 100 hiljada gledalaca. U Džakarti je dva sata pred početak meča stadion bio pun, 100.000, a ispred još 30.000. Tako je bilo i u Kuala Lumpuru, na Tajlandu, Singapuru gde staje 50.000 ljudi koji dođu u tom broju. Bila su to velika takmičenja za taj deo sveta. Sportisti vole publiku, pune stadione, a ne na derbiju 15.000 posetilaca. Makar ja tako mislim”.

Koliko je danas bitno biti human?

“E pa danas je drugi život i mentalitet. Isto je u sportu. Fudbal je kolektivan sport, uz izuzetne individualce koji nisu mogli bez kolektiva…Važno je drugarstvo, prijateljstvo, “biti drug na drumu”. Kada sam mogao pomogao sam igračima, trenerima, da pronađu angažman. A potpuno zadovoljstvo je kad nekog odvedem, a on dobro radi. Na taj način sam odrastao i poneo iz kuće. Izgubile su se neke vrednosti i baš mi je žao zbog toga”.

Bilo je druženja na terenu, ali i izvan?

“Uvek sam se osećao kao da sam kod kuće. U Rijeci, u Nots kauntiju, u Borcu i to garantuje 50 odsto uspeha. Iritira me što je sada to izgubljeno. Porodica je bila temelj društva, a sada se razbijaju familije. Bez te porodice se ne može ništa napraviti. To je izgubljeno i u fudbalu. Kako da svoriš porodični osećaj u timu koji se menja svake godine? Žao mi je što je dosta pogrešnih ljudi ušlo u sport. Bilo je ljudi i ranije, ali su ljudi danas izgubili entuzijazam, a ranije nisu bili u klubovima zbog lične promocije. Entuzijasti su uvek potrebni. Kod nas je uvek pogrešan početak. Skoro svi misle da će njegovo dete postati Ronaldo, pogrešno. Bitno jeda se deca bave sportom”, zaključuje Avramović.

Đ. Mečanin/Kablarnet.rs

Ukoliko ste propustili prvi deo…

Golman, trener, selektor, ali pre svega izuzetan čovek je naš današnji sagovornik. Kao učenik Gimnazije, zbog drugara Đukića, odlazio  je više puta na košarkaške terene. Đukić je igrao u Borcu, bio je olimpijski reprezentativac i osvojili su evropsko prvenstvo koje se  održavalo u Izmiru.

“Da, kao prijatelji odlazili smo na basket što mi je pomoglo u golmanskom delu. Golman sam postao  slučajno jer nam se nije pojavio golman. Na turniru,  gde je učestvovao i Partizan, trener Dragan Bojović Patak, mi je kazao da branim. Odbranio sam i dva penala pa smo osvojili turnir. Patak je posle kazao da ostanem na golu”, priča nam legendarni čuvar mreže Radojko Avramović.

Da krenemo sa “golmanskim pitanjima”. Ko je najbolji golman Borca?

“Svi pričaju o Pušelji, ali on je bio stariji od mene pa ne pamtim. Ono čega se sećam da je stari Topalo  bio odličan, čak jedan od boljih igrača Borca. Bio je zaslužan za Borčev opstanak u ligi.  On je bio golman u vreme Aca Radovića. Topalo je otišao u Ameriku, vratio se u Borac pa je živeo kod Kragujevca”.

Ko je bio u Vašoj generaciji?

“Mali Topalo, koji je napravio odličnu karijeru u Zemunu, Kelnu, kasnije u Lion. Odlična karijera, a na žalost upokojio se rano. To je život, nikad ne znaš šta te čeka u životu. Tada su igrali Baralija, Jovaš, počinjao je Kovačević, braća Čakarević, Martinović, Ilija, Ostoja, Gagilo, Ćuka…Ćuka je bio prvi od svih, mnogo je igrao za Borac, na više pozicija…”, priča nam Radojko Avramović, a priča sa Avramom je jako interesantna jer je imao uspešnu igračku, trenersku i selektorsku karijeru. Avram se dokazao na više kontinenata.

Đ.M.