Велисав и Станојка су времешни људи, загазили у седму деценију. Децу отхранили, одшколовали, поженили и поудавали. И унуке увелико имају. Село се већ одавно почело празнити, а и њихова деца су, као и комшијска у град отишла. Ко би па и остао у селу без пута, трофазне струје и без било каквог културног дешавања. На сат хода од њихове куће живи болестан човек, сиромашак са троје деце и глувонемом женом. Зими скоро да не би имали шта појести да им ко не донесе, а лети се још некако и сналазе. Једног дана дође Велисављевој кући глувонема жена са својом старијом кћери. После неколико минута гестикулирања, Велисав схвати да би жена оставила своје дете ту, код њих, да је чувају као своју, одгајају и школују. Брзо су се он и Станојка договорили, а ни деца им ништа против нису имала. И тако, Милева остаде. Године пролазиле, она већ одрасла, школу завршила, па су већ и момци почели да је гледају. Велисав и Станојка су је водили на сеоске саборе, тражећи јој добру прилику за удају. А онда се појавио Михаило, домаћин из суседног села који је и ауто имао. И то не било какав ауто, него комби. На Св. Пантелију одржавао се чувени сабор у Самаилама. Требало би кренути, али Станојка се не осећа најбоље. Види Милева да тетка, како је иначе звала Станојку, не може кренути, а зна да ће Михаило сигурно доћи на вашар. Петнаест дана већ сања тај сусрет са њим, а сада, када је требало да крену, догоди се ово са тетком. Али, зна тетка шта се крије у њеном срцу, а и зашто не би Велисав и Милева пошли без ње. На поласку им даје детаљна упутства како да се понашају. Велисаву, по стоти пут говори да се врате аутобусом и да никако не седају у Михаилов комби ако се понуди да их довезе. “Све је то тазе. Ни верени још нису. Никад се не зна. Не дао Бог да због тога девојка на лош глас изађе”, испраћа их Станојка. Велисав јој обећа да ће све бити како им је она заповедила и заједно са Милевом пође. На сабору гужва, Михаило и Милева шетају и с времена на време дођу да се јаве Велисаву који под шатором испија хладно пиво на врелом летњем дану. Пролазе сати, а са њима и аутобуси. Последњи креће у поноћ. Време је да се враћају. Ако га не ухвате, ваља им до куће пешачити скоро десет километара. Аутобус се брзо напуни, врата се затворише и они остадоше напољу. Михаило се понуди да их одвезе. Велисав одмах пристаје. Милеви у глави одзвања обећање које су дали тетки, али Велисаву се не пешачи. Сутра га свакако чека напоран тежачки дан. Седају у комби и крећу. Кући су стигли таман тако да Станојка ништа не посумња. Михаило их, наравно, није до куће довезао, него их оставио у центру села где је последња аутобуска станица. Станојку је већ увелико ухватио сан кад они дођоше. Успела је само да погледа на сат, на тренутак се врати у јаву и сањивим гласом упита:“Јел` то последњи аутобус ухватисте?“ Велисав као из топа одговори: „А јес` вала. Гужва је велика била, али ми на време стигосмо и уђосмо“. Распремише се, легоше, али Милеви сан никако да дође. Први пут у животу је слагала тетку. Како сад да јој погледа у очи? А и сазнаће колико за дан, два. Рећи ће јој комшије да нису били у аутобусу. Устаде Милева из кревета и запути се право код тетке и теча у собу. Још са врата плачним гласом рече:“Тетка, имам нешто да ти кажем“. Стaнојка се муњевито подиже из кревета, нешто је пресече преко стомака, па прозбори:“Говори шта имаш“. Милева кроз сузе прошапута:“Знаш, тетка, течо и ја нисмо дошли аутобусом. Михаило нас је довезао.“ Станојка цикну, па се окрете поспаном Велисаву. „Причај, причај све како је било, немој да си нешто прескочио“. Велисав каже по неку, да је се отресе, али она не попушта: „Јесам ли ја теби нешто рекла када си пошао? А теби, видим, не вреди говорити. Где ли си само седео док сте се возили у оном комбију? Сигурно је Милева седела напред, а ти си био позади. И заспао си сигурно, црни несретниче. А он је, не дао Бог, можда могао да нам пипка дете. Ништа ти не би приметио. Јој, Велисаве и кад вас пустих да идете без мене. И још ме лажеш. Матор човек, па лаже. За срце си ме ујео, да знаш.“ Велисав каже по неку, чисто да је испоштује. Мило му што су имали превоз, па му њено „читање“ не пада тешко. Станојка је дуго била љута. Дан није могао проћи, а да му не приговори како је глуп и лакомислен. А Велисав? Велисав је по обичају, стрпљиво чекао да олуја прође. Убрзо су и Милеву удали. За Михаила, наравно. Онима који можда и даље имају недоумицу око тога како и зашто једна најобичнија вожња може бити грех, Станојка би то радо објаснила, као и мени што је, а много пре него што се преселила на онај свет.

Нела Мечанин