Константин Поповић (1842-1864) се као ученик гимназије и Лицеја бавио књижевним и преводилачким радом. Писао је песме, превео књигу „Поука о подизању бели дудова и гајењу свилени буба“ и приредио за штампу „Пут лицејских питомаца по Србији године 1863.“ Сарађивао је у часописима „Даница“, “Јавор“, „Лицејка“ и руском листу „Санкт-петербургские вједомости“. У другој књизи „Лицејке“ објавио је чланак „Црква Јежевачка“ , којим је задужио српску историју уметности и своје родно место.  

      У свом дневнику описао је тренутке среће због набављених књига. Притиснут оскудицом он се у неколико наврата ипак одрекао рукописних примерака, који су откупљени за Друштво српске словесности, Народну библиотеку и Народни музеј у Београду, заједно са печатом манастира Куманице и златником императора Грацијана. Посме смрти Косте Поповића његове књиге су с посебном пажњом чуване породичној библиотеци у Јежевици.
Учешће у политичком животу Србије „народног скупштинара“ Вићентија Поповића од 1870. до 1877. године донело је нову врсту публикација: стенографске белешке, законске прописе и политичке брошуре. На структуру књижног фонда посебно се одразила чињеница да је са својом синовима био редовни члан Српског пољопривредног друштва. Повези израђени за старија издања у ово време још увек носе натпис „Браћа Поповићи.“ Крајем XIX века библиотека је доживела препород са појавом издања Српске књижевене задруге. Почетком ХХ века подељена је на два дела, тако да су књиге учитеља Милоша Поповића биле доступне ђацима и народу, кад год је то било потребно.

      Сарадња у новинама и часописима, започета извештајем Јосифа Поповића са Светосавске прославе у Јежевици (1847), песничким покушајима Косте Поповића (1863) настављена је прилозима из воћарства и ратарства. Из узорног сеоског газдинства прота Милан Поповић (1869-1936) је стечено искуство у пчелињаку сабрао у приручник „Пчеларство“, штампан 1911. године. Ситније прилоге он и његов брат Милош Поповић (1869-1955) објаљивали су у „Пчелару“, „Тежаку“, „Окружној самоуправи“, „Чачанском гласу“ и „Новом гласу“. Политички ангажман одвео је у новинарске воде адвоката Ђорђа Поповића (1904-1942), члана главног одбора Земљорадничке странке.

      Представници породице Поповић су праксу стицања учитељског и свештеничког занимања после нижих разреда гимназије заменили у ХХ веку школовањем на универзитету, а др Анђелија Поповић (1931-1999) је на Фармацеутском факултету у Београду остварила запажену професорску каријеру. Два последња представника ове породице у свештеничкој служби били су Милан Поповић и Михаило Поповић (1902-1985), дугогодишњи наставник веронауке у чачанској Гимназији. Богослужбене књиге након њих нису чуване у библиотеци, па се са њима губи траг и последњим рукописима из старог завичаја. Сличну судбину имали су и млађи рукописи Вићентија Поповића, Димитрија Поповића (1898-1965), преписка са знаменитим личностима, картографска грађа и нумизматичка збирка. Појединачним примерцима заступљене су иконе, предмети примењене уметности и оружје занатске израде.

      Позивамо све наше Чачане, како у Београду, тако и у Чачку, да нађу времена и у периоду од јануара до априла 2021. године посете ову занимљиву изложбу у Галерији Народног музеја у Чачку. Упознавање са нашим културним благом и виђенијим личностима из прошлости нашег краја даје нам праву перспективу и схватање наше ближе и даље историје. Посета изложби је могућа уз примену свих прописаних епидемиолошкох мера.

С поштовањем,