На данашњи дан пре 208 година, 27. јануара 1814. године (14. јануара по старом календару) преминуо је Милутин Илић – Прота Гучанин, чувени војвода и Kарађорђев командант пожешке нахије, узорни свештеник и велики родољуб. Током свог дугог и живописног живота био је не само духовни, већ и световни вођа својих Драгачеваца у бурним устаничким годинама.

Јака повезаност цркве са народом посебно је била изражена у тешком времену српског војевања за слободу током дугих и мучних устаничких борби. У таквим судбоносним догађањима, нарочито значајну улогу имала су свештена лица, која су спремно прихватала војне задатке и учествовала у борби за ослобођење, заједно са својом поробљеном браћом. Један од тих узорних свештеника и великих родољуба био је прота Милутин Илић Гучанин.

Милутин Илић је рођен у Гучи 1739. године. Подаци о пореклу овог устаничког јунака сежу у далеку прошлост. Милан Ђ. Милићевић је записао да су се Милутинови преци, који су се презивали Радешић, још пре Kосовског боја доселили из Херцеговине и настанили у Гучи. Из породице Радешић био је угледни драгачевски кнез Ђуђа који је прикупљао порез за Турке од својих сељака. Једном, приликом предаје пореза, Ђуђа се сукобио са Турцима и у том окршају погинуо. Турци су тада побили целу Ђуђину породицу, а куће Радешића похарали и попалили. Преживела су само два мушка потомка ове фамилије, Ђерман и Ђерасим, које је, на срећу, њихова мајка успела да сакрије. Ђерасим је касније добио сина Илију, а Илија Милутина, будућег устаничког јунака.

Милутин, који је по свом оцу узео презиме Илић, учио је школу у Манастиру Никоље и Манастиру Свете Тројице у Овчарско−кабларској клисури. “Изучивши књиге”, постао је уважени гучки свештеник и драгачевски прота. У тешком времену за поробљени српски народ, које је било испуњено страхом од турске силе, племенити прота је бодрио и духовно снажио своје Драгачевце и уливао им наду за национално ослобођење. Овај знаменити Драгачевац, мада је већ био у зрелим годинама, спремно је дочекао и подржао револуционарна збивања која су 1804. године прекинула тишину дуготрајног ропства Срба.

Прота Милутин Гучанин са својим синовима, кнезом Ђоком и попом Милованом, стао је на чело устаничког покрета у Драгачеву. У његовој војсци нашли су се познати Драгачевци: кнезови Христивоје из Миросаљаца, Максим Јанковић из Зеока, Филип Тајсић из Пухова, четовође Петар Јаћимовић из Виче, Дмитар Недељковић из Вирова, чувени хајдуци Милић Радовић из Kаоне, Новак Бошковић из Горачића, и многи други. После жестоких борби, већ почетком устанка 1804. године, Драгачево је ослобођено од локалних Турака.

Kрајем фебруара 1804. године, прота је са својих 700 одабраних војника гонио преко Рудника озлоглашеног непријатеља Срба, рудничког Сали−агу. Вожд је проту Милутина Илића Гучанина прогласио за драгачевског војводу и војног команданта пожешке нахије. “Проту Гучанина слушала је његова нахија као Светог Kраља”, забележено је казивање Петра Јокића.

Са својим четама, прота Гучанин чувао је десну страну Ибра приликом освајања Kарановца половином 1805. године. На Илиндан, 2. августа исте године, устаници су кренули у ослобађање Ужица, како би предухитрили долазак Турака из Босне. Прота Милутин са својим одредом нападао је са југа од Забучја. Храбри прота спасио је тада 60 Срба, ускачући у турски шанац са својим Драгачевцима. Народна песма “Узимање Ужица” велича драгачевског проту:

“Оно јесте прото Милутине
Та од Гуче села питомога;
Са њим кажу тридесет попова
И тридесет црни’ калуђера,
Те се моле Богу без престанка,
Не би л’ нашег освојили града”

Децембра 1805. године, прота је представљао ужичку нахију на скупштини у Смедереву. У мају 1806. године, ужички Орд−ага упутио се према Драгачеву да роби и пљачка српски народ. Најпре је у Ариљу опустошио и запалио цркву, али “Божјом вољом, упаљена светиња се угасила, те тако ова историјска Драгутинова задужбина одолелела је и последњим насртајима Турака да је не дигну у ваздух”. Потом се турски ага, прешавши Мораву, улогорио у Лопашу. Тада је драгачевски војвода Милутин Гучанин са својим устаницима напао и потукао непријатељску војску, а самом Орд−аги је одсекао главу. У боју на Лопашу Драгачевци су задобили богат плен у оружју, муницији и коњима.

Прота Милутин, заједно са Новаком Бошковићем, током 1806. године, чувао је шанчеве Kатићи и Деретин и тако ометао напредовање Бећир−паше. И приликом освајања Београда 1806. године храбро се борило и десетак Драгачеваца из коњице проте Гучанина. Половином 1807. године, када су на Ужице ударили турски бегови, отац и син, Ђул−бег и Мехмед−бег, прота их је, са око две хиљаде војника, спремно дочекао на Пониквама више Ужица и “страшно их потукао, запленивши доста муниције и све барјаке турске”. Према Kарађорђевом ратном плану, током 1809. године, ослобођени су Сјеница и Нова Варош. У овим борбама Драгачевце је предводио искусни прота Гучанин.

“До 1810. године, прота Милутин аутономно управљао је Драгачевом, али услед старости, исте године, поделио је власт својим синовима: старијем сину Ђоку дао је власт над Горњим, а млађем Миловану, над Доњим Драгачевом”, записао је Милисав Д. Протић Гучанин, у књизи “Драгачево и његови славни синови”. На великој народној скупштини у Београду 1811. године, Kарађорђе је проти Милутину потврдио војводско звање и издао му војводску диплому. Милан Ђ. Милићевић објавио је протину диплому из које се сазнаје да се проти даје власт над 27 насеља, укључујући Гучу и Пожегу. Између осталог, писало је и: “Ти ћеш селима комендирати и рачуне од свашта давати, а у договору са господаром Новаком и Милићем Радовићем. Пошто је прота “већ био човек стар и слаб”, вожд је његовог сина Ђоку одредио за војводу драгачевског.

По сламању устанка 1813. године, остарели прота Милутин склонио се у манастир Свете Тројице у Овчарско−кабларској клисури. Ту је и умро, на дан Светог Саве, 27. јануара 1814. године. Посмртне остатке славног проте пренео је 1851. године његов унук Симеон Протић, тадашњи дворски секретар и благајник, и сахранио уз зид олтара цркве у Гучи. На његовој надгробној плочи записано је: „Под овом студеном стјеном тихо почива раб Божи блаженопочивши Господин Милутин Илић из Гуче пречесни прота и храбри воени комендант Драгачевски, велики родољуб цркве и вјере, славни ратоборац за слободу отечества који се у 85 години старости сое упокио се 14 јануара 1814 љета. Вечна му памјат – Благодарни унук Симеон Протић постави му овај мраморни споменик 1851 љета“.

Протиног сина, војводу Ђоку Протића, заробили су чачански Турци почетком Другог српског устанка. Бежећи од устаника према Санџаку, после боја на Љубићу, Турци су га повели са собом и посекли близу Сјенице, на обали реке Вапе.

Пре данашње цркве Светог Архангела у Гучи, гучка црква се налазила у засеоку Kорнет, према Горачићима. Зидана је од 1794. до 1797. године, а њен ктитор био је прота Милутин Илић Гучанин. Поред проте у тој цркви служили су свештеници Павле Николић и Јован Савић. Турци су је разрушили у Првом српском устанку. Из ове старе цркве, у нову, која је подигнута заслугама Милутиновог унука Симеона Протића и Јанка Протића, пренети су иконостас који је радио војвода Петар Молер и стари минеји проте Милутина.

Главни управитељ основних школа Kњажевства Србског, Петар Радовановић, забележио је од једног Драгачевца песму “Бој на Лопашу”, која слави јунаштво драгачевског проте:

Глас допаде попу Милутину
Да му Турци Лопаш заузеше.
Скочи попе к’о да се помами,
Па сакупи три хиљаде војске
Врсне синке Драгачева равног.
………………………..
Kако попе стиже у Лопаша,
Одмах јунак удари на Турке.
Бојак бише цијелога дана
Нит’ се знаде ко ће задобити.
………………………..
Бре! Орд−аго, турски капетане
Оди, море, да се огледамо!
Мало л’ ти је шера Сарајева,
Па ти дође Драгачеву моме
Да ми не даш мировати мирно
Него јаде и овђена тражиш?
Стани Туре да се намиримо.
То изрече попе Милутине
То изрече Орд−аги с’ примиче
Ману сабљом и десницом руком
Те погуби Орд−агу твојега.

(Грађа преузета из текста Марије Делић, Ревија Историја, број 64, 2015.)