Ово је прича о Јању и Мому. Причали су је данима, а сви ми који смо је слушали никада нисмо сазнали да ли је све то што су испричали истина, или су мало претерали. Могло би да буде, а и не мора. Једног летњег дана, а по тој њиховој причи, кренули су они у село Лазац. Било је то седамдесетих година прошлог века. Момчило возио „Фићу“, нерегистровану. Све мислио: “Данас ћу, сутра ћу“, па никако да стигне да је региструје. Пошли су из Чачка, па преко Атенице, Заблаћа, Слатине и већ скренули на споредан пут према Ласцу. „Још мало, па стижемо, а и сада смо већ у безбедној зони“, размишљају они, „милиција у овај део села скоро никада не залази“. Код Задружног дома и продавнице у Ласцу, Момо изађе да купи нешто, а Јањо остаде у колима. И баш тада, однекуд избише саобраћајци. Пожелеше Јању добар дан, а он им добрим узврати. Питају га где је возач „Фиће“. Јањо каже:“Не знам. Ту је негде. Сад ће доћи“. „Добро“, рекоше они, „како је име човеку који вози овај ауто?“. „Немам појма“, одговори Јањо, а види Мома који се сакрио иза продавнице и зна да не сме изаћи док полиција не оде. „Добро, где је пошао овај возач?“, упорни су пандури. „Откуд ја знам где је он пошао?“, упоран је и Јањо. Полицајци више нису сигурни да ли се Јањо са њима шегачи или пак није сав свој. На крају га питају:“Па, добро, човече, како ништа не знаш, ни чији је ауто, ни ко га вози, ни где је возач? Како си се ти онда нашао у овом ауту када ништа не знаш?“. Е, али Јањо се не да збунити, па рече:“Лепо другови. Ја сам ишао пешице овим путем. Успут ми стаде неки човек са „Фићом“. Питао ме докле идем и ја сам му рекао. На то ми он отвори врата и рече да иде у истом правцу. И тако сам ја сео у кола. Нити сам ја њега питао ко је, ни одакле је, ни куда је пошао. Кад смо стигли довде, он ми само рече да сачекам у колима и негде оде. Где, немам појма. И ето, ја седим и чекам. Сад видим да га нећу више ни чекати. Дуго га већ нема“. Устаде Јањо из кола и крете даље пешке. Полицајци још неко време стајали, обилазили око кола, освртали се да виде долази ли возач. Чекали још мало, сели у „Стојадина“ и отишли даље. Момо одахну, изађе из заклона, успут „покупи“ Јања и обојица срећно дођоше на одредиште.

Нела Мечанин

Фото: Марина Луковић