Деценије се сместиле на његово изборано лице, на густе обрве и шајкачу од које се не одваја. Када је тог топлог септембарског дана жагор гимназијалаца испунио тишину Српског војничког гробља у Солуну, створио се ниоткуд, као да је само нас чекао. Већ оронуо, не одваја се од боце са кисеоником, каже, дах му се скратио. Али његов глас, чврст и сигуран и његова, већ легендарна појава, уверили су нас да чика Ђорђе још увек има шта да каже. И чини то, дуги низ година, чувајући сећање на изгинуле ратнике, на албанску голготу, на ужасе Првог светског рата. Чика Ђорђе беседи као да му је то први пут у животу. Са истим жаром у очима, са истим жалом што осећа да то неће моћи заувек. Попут добро увежбаног ученика, погурен, у војничкој униформи, беседи стихове Војислава Илића Млађег: „Незнани туђинче, кад случајно минеш/поред овог светог заједничког гроба…“ Каже, плату за овај посао нема, а и не тражи је. То чини вођен снажним осећањем љубави према отаџбини.Да ли је могуће, рече неко, да он никада није био у Србији? „Ви сте легенда , чика Ђорђе“, кажем му. „Нисам ја легенда. Само чувам ове гробове и чуваћу их док сам жив. Мени су отац и деда погинули тамо…“ Густе шуме веђа скупиле се над уморним очима. Чини се да никад не иде својој кући. Да спава на том светилишту. Зна свако име, сваки гроб. Никад не видех такву посвећеност. Проба дарове: ракију из Чачка, дуван без филтера. Добио је, скоро, вели и наследника у свом , условно речено, послу. Краљевчанин, старина се нада , са истим ће жаром наставити његов рад. Испратио хиљаде и хиљаде посетилаца Зејтинлика: државника, научника, обичних људи.Са свима љубазан, веран својој отаџбини на чије тло није крочио. Туга у очима, сета у гласу. Одлазимо, чувар светог места гледа за нама. „Поздравите ми Србију…“ До виђења, чика Ђорђе.

Александра Мишић