У неким приликама се изненадим. Дуго чеканом посетом. Чудни су путеви изненађења. Проходне стазе синонима.

Некима незнатне. Бувљи скокови. Уз мало концентрације, може им се и да их скрате. Тим некима. За главу. Бувље скокове. Стазе. И сваки појединачни бувљи скок. На путу. Да га спљоште. Живот жеље.

Сусрет – изненађење природним пореклом Речи одавно пале; напамет научене деклинације давнине; на дно; у дубину; са предлозима; под нас; по врховима; изнад нас; Небо и Небо; лична двојина – једина својина –сусрет. Тако је одувек.

Нешто одскаче, одавде, одатле, одскаче и досеже докле год хоће, а хоће да достигне незамисливе брзине и победе необичних амплитуда.

Не разумем се у брзине и таква кретања. Радо се препуштам поверењу сапутника у путника. Путује се, у неким приликама, и све је јасно. Кретање Тела и Тела у поверењу додира. Угрејано уточиште насупрот свега што нам не треба за ту прилику. У поверењу је лепо као у реци која додирује сваки мој део. Можда и дно. Можда и врхове. Можда и саму средину. Поготову у пределима који се греју Сунцем. У сећању на предосећање, осећање предосећању припада. Преобликује га давнином. Заузима свој део. Двојине. Својине. Порекло сусрета осваја врхунце и дно са ког хита и хрли свом месту. Да га заузме. У реду. У најбољем реду. Поред сујеверја писца и коцкара. Редослед је по вољи. По слободи – инверзија: предосећање, осећање и заборављена запитаност, сметнута из поменуте реченице одозго – Тако је одувек.

У неким приликама се изненадим дуго чеканом посетом, иако су ми постали проходни путеви са пуно стаза синонима за нешто што личи на поверење сапутника у путника и у још неког путника и у још путника које греје Сунце, које греје срце и још једно срце, које греје Сунце као Чудо и Чудо у инверзији приликом сусрета на нашим путевима  које је утабала чиста Душа тражећи своје име испред нас.

Питам се да ли је Бог желео да укваси ноге бар до чланкa док је ходао по површинама.

Odlomak iz rukopisa “Nežno, kad se zagrize”.

Ivana Pajić