Прича ми стриц, имао је једног познаника који је волео тако лепо да измишља, плете приче, изврће истину… и то су сви знали, али волели су да слушају његово лепо приповедање, па су му све опраштали. А он седне у средину, као онај Андрићев гуслар, па само везе… Толико се унесе у причу, да и сам поверује како то не може бити другачије, сем чиста истина. Направи прво драмску паузу, попије две шљивовице, загледа се у плафон и почиње… Слушаоци не трепћу, укочени, плашећи се да не пропусте најважнији део, нагињу се према њему, напрежу слух. Било је то време пре биоскопа и телевизије, о телефонима и да не причам. Чиста магија, кажем вам. Једне вечери, а било је зимско доба и снег замео све до кућних врата како оно почиње “Проклета авлија”, окупили се људи код једног комшије на врућу. Средили послове, па докоњају. У неко доба, прозивају Миладина да их мало причом разоноди. Он се као снебива, “све сам вам”, вели “већ испричао”, а у ствари једва чека да отпочне пређу приче доживљавајући је као стварну. Данас би сигурно добио дијагнозу подвојене личности, а тада…ех, тада, на тим поселима, мобама, прелима, седељкама, такви људи бивали су чиста драгоценост. -Причај де, Миладине, како си оно иш’о код Јованке на гибаницу. И Миладин затвара очи и почиње… – Било је то у пролеће ше’сет пете. Отиш’о ја у Београд неким послом (“неким послом” је широк појам, сељаци из нашег краја у главни град иду само код лекара и то кад нешто није добро, евентуално на заклетву војнику и ту се списак завршава). И тако, идем ја Ужичком, кад пред мене искочи Тито! Гледам ја, бечим очи, стварно Тито! Радио нешто по дворишту, па кад ме виде, он изађе, рашири руке, насмеја се, па ми рече:”Је ли, бре, Миладине, ти би прошао , а да не свратиш? Улази унутра, Јованка баш испекла гибаницу.” И ја шта ћу, не иде да одбијем Маршала, уђем, тамо Јованка управо вади питу из рерне, каже:”Седи, Миладине, да пробаш гибаницу, не да ми је јутрос испала добро, прсте да полижеш, и рерна добро пече, ма одлична!” И тако ја поједем гибаницу код Тита и Јованке.” Слушају га они људи и кад је завршио, један ће: “Сви знамо, Миладине, да нас лажеш, али тако лепо звучи, испричај де, ‘леба ти, још једаред!”

Александра Мишић