Били су то лепи дани детињства. Саша, брат и сестра одлазили су у суседно село на реку. Жега је била огромна. Неретко, у шуми су наилазили на отровнице које су се сунчале. Прекочили би их и настављали даље, берући печурке које су понекад јели онако живе. Све је врило од живота у тој шуми и на реци. У плићаку, руке су завлачили у корење уз обалу тражећи рибе. Опасности су свуда вребале, али њих као да је чувала нека сила, добри духови предака који су се на имање доселили двеста година раније. Читав дан су провели по вировима, прскајући се…Предвече су огладнели. Кућа поред реке, у њој живе баба-тетка и деда- теча који немају деце. По цео дан су на њиви. Деца улазе у кућу, ваде хлеб из кутије. Направљен тог јутра, испечен у шпорету на дрва, мирише као душа. Троје деце, која заједно имају једва двадесетак година, бацају се на тај хлеб и једу га до последње мрвице. Какво време…сад се хлеб мери калоријама. Потом, стигне их грижа савести. Пишу поруку: „Опростите што смо вам појели хлеб. Били смо много гладни.“ И одлазе. Кућа откључана цео дан, свратиш, послужиш се… ех, давно беше.

НАМЕРЕНИЈЕ: Доброта нечије душе умешана у хлеб најузвишенија је доброта. У реци и шуми живота чекају скривене опасности, али ти прескочи змије и храбро настави даље. Каткад те оне неће ни нападати ако не почнеш први, па имај и то у виду. Глад тела ћеш лако задовољити, али глад душе тешка је ствар. За њу није довољно појести врућ хлеб. Спреми се за борбу. И не завлачи руке предубоко испод обале, у изувијаном корењу можеш наћи и нешто што не очекујеш.

Александра Мишић