Dok su te ‘99. bombe sipale sa neba i dok sam strepela za svoje, tada šestomesečno dete, branila sam se najbolje što sam umela-čitanjem. Čitala sam sve, čitala sam mnogo, dan i noć, ne bih li bar za tren uronila u neki lepši svet. Nikada nisam i nikada neću više u životu pročitati 60 knjiga za 78 dana od kojih mi je svaki bio dug kao godina…I nisam samo čitala. Dok su aeroplani Alijanse svakodnevno sejali smrt po mojoj Serbiji, kao hrčak sam prikupljala sve članke o zbivanjima, našim pobedama, raspoloženju naroda, takmičenju u davanju što pogrdnijih nadimaka zlotvorima. Tako su nastale ove sveske-muzeji koje ljubomorno čuvam, eto,već dve decenije. Beba kojoj sam puštala muziku “do daske” kad avioni nadleću nad Nemanjinom da od detonacija ne bi ogluvela,sada je na studijama. Život ide dalje. Nismo zaboravili.

Aleksandra Mišić