Profesorka fizičkog vaspitanja Jelena Drobnjak Rađenović o 60 godina AK Sloboda i objavljenoj monografiji.

Inače, Jelena je našla mesto među 30 najuspešnijih atletičara kluba i za nas govori:

“U Partizanu – Sokolani – pokraj terena Mirko Drobnjak, Rajko i Tomo su držali školice sporta i sa time sam krenula.

U OŠ Vuk Karadžić trenirala sam gimnastiku, a u petom razredu krenula sam sa atletikom.

Tata Mirko nije imao mnogo veze sa mojim sportskim aktivnostima, više mama Dragica.

U Vuku, legendarna Verka i Gajo su imali uticaj i okupljali su talentovanu decu.

Iz škole je prilično dece počelo da trenira atletiku, što u Vuku, što na stazi.

Atletika je cvetala u Čačku.

Moj trener bio je Milenko Kozomora.

Čini mi se da se u monografiji više piše o dugim prugama i krosevima dok su tehničke discipline manje zastupljene.

Treneri su bili podeljeni za skakačke i trkačke discipline, a posebno za bacačke i duge pruge.

Bila sam prvak Jugoslavije u kategoriji mlađih juniorki na takmičenju u Ljubljani.

Dva puta sam izabrana za najbolju sportistkinju Čačka, 1988. i 1989. godine.

Disciplina 80 metara sa preponama, a pre toga sam oborila i državni rekord, 11.37) na Marakani (stadion Rajko Mitić).

Drugo mesto, u bivšoj SFRJ, u višeboju za mlađe juniorke i treća za starije juniorke.

Ćira je bila među tri u skoku uvis, pa Lidija Vuković u višeboju.

Moja prva asocijacija na atletiku, Čačak, je AK Sloboda, najbrojniji i najorganizovaniji klub.

Borac u košarci i fudbalu, a Sloboda u atletici.

Veliki i lep jubilej kluba koji je u svakoj generaciji imao nekog istaknutog takmičara.

U mojoj generaciji Željko Pantelić i ja smo se isticali.

Za uspešne takmičare sve je bilo besplatno od opreme, do putovanja.

Leti se išlo na Zlatibor, zimi u Medulin koji je priča za sebe.

Putovanje avionom ili tojata kombijem po 15 sati.

Tu su bili atletičari, fudbaleri, okupljali i družili.

Dobri takmičari nisu plaćali, ostali deo, nisu ounu cenu.

Sloboda je bila društveno odgovorna kompanija, kako se danas popularno kaže.

Sprinterice su se naručivale i čekale da stignu preko saveza.

Bilo je neko drugo vreme, možda je to način da se deca privole, recimo, atletici.

Jelena je profesor fizičkog vaspitanja i mama dvojice sportista.

Svi su očekivali, zbog visine i Mirka, da ću se baviti košarkom.

Brat Ivan je košarkaški trener, sin Vuk teniser, a mlađi sin je sa tenisa prešao na košarku, igra u Žitku.

Vuk je na koledžu u SAD – u.

Nisam od onih koji podržavaju dovođenje Afroamerikanaca od 30 godina jer sam pedagog i profesor fiskulture.

Čačanska deca moraju da igraju u Borcu, mora im se pomoći.

Fabrika Sloboda je pomagala TK, AK i FK Sloboda, ponavljam društveno odgovorna kompanija.”

Jubilej 60 godina AK Sloboda kroz oči Jelene Drobnjak Rađenović

Profesorka fizičkog vaspitanja Jelena Drobnjak Rađenović je istaknuta članica Atletski Klub Sloboda iz Čačka, koja je svoju karijeru započela još u osnovnoj školi “Vuk Karadžić”. Kako povodom proslave velikog jubileja – 60 godina AK Sloboda – Jelena se zasluženo našla na posebnom mestu u  monografiji, oživela je sećanja na svoje dane sa šampionima koji su proslavili ovaj klub.

Njeno prisustvo među 30 najuspešnijih atletičara kluba svedoči o dugogodišnjoj posvećenosti atletici. U emotivnom osvrtu na trenera Milenka Kozomoru, spominje kako se klub istakao i u disciplinama poput skoka uvis, višeboja i prepona, mada su tehničke discipline često zanemarene. Njene zavidne rezultate beleže takmičenja u Jugoslaviji sa osvajanjem titule u kategoriji mlađih juniorki, a postavljeni državni rekord na 80 metara sa preponama ostaje upamćen kao jedan od vrhunaca karijere.

Sa ponosom se priseća vremena kada su dobri takmičari iz kluba uživali u svim privilegijama, od opreme do putovanja, i kako je zajedništvo sportista jačano uspomenama sa Zlatibora i Medulina. Jelena je istakla važnost podrške koju su pružali treneri, kao i značaj društveno odgovorne kompanije kao što je bila “Sloboda”, zagovarajući danas pomoć lokalnim talentima kako bi se okupljali i napredovali u atletici.

Uz poruku kako čačanska deca treba da dobiju šansu da igraju u Borcu, Jelena se osvrće na porodičnu sportsku tradiciju sa bratovljevom košarkaškom karijerom, takođe tatinom, i sinovima, od kojih Vuk nastupa za koledž u SAD, a mlađi sin igra košarku za Žitko.

Kao profesor i pedagog, sa entuzijazmom se osvrće na protekle sportske uspehe i veruje u budućnost mladih čačanskih talenata.

Đurđe Mečanin/Kablarnet.rs