Tagom nezvaničnih informacija da će Prof. dr Branko Đurović postati novi predsednik KK Borac Mozzart pozvali smo našeg čuvenog neurohirurga. Na početku, da podsetimo da doktorova porodična istorija započinje u Slatini kraj Čačka. Njegova porodica je živela u Slatini više od 200 godina.

Iako je rođen u Nišu, njegov životni put vodio ga je kroz različite krajeve, uključujući Zagreb, gde je pohađao osnovnu školu. Još kao dete zavoleo je muziku, naročito frulu i harmoniku, a ljubav prema medicini rodila se iz želje da pomogne svojim najmilijima.

Strast prema neurologiji odvela ga je na put istraživanja ljudskog mozga, organa koji je i dalje enigma moderne nauke. Ljubav je pronašao i u ličnom životu, upoznavši svoju suprugu tokom hirurškog zahvata, dok je u pozadini svirala pesma Bajage “Plavi safir”. Njihov brak, izgrađen na poverenju, krase tri divna deteta.

Međutim, da se vratimo osnovnom razlogu zbog koga smo pozvali divnog čoveka i čuvenog profesora. Da li u krilatici “gde ima dima ima i vatre ima istine”?

“Zvali su me zvaničnici iz kluba. Postavio sam nekoliko pitanja i došao do zaključka da imamo dva stadijuma, akutni i hronični. Akutni stadijum je, ako ne stignu ti novci, od lokalne samouprave, klub neće moći da funkcioniše na dosadašnjem nivou. Hronični se sastoji od bazičnih pitanja, da KK Borac kaže šta želi, da lokalna samouprava kaže šta želi i RS, takođe, šta želi. Drugim rečima, da li je Čačku potreban klub na najvišem nivou takmičenja? Da li je Čačak i dalje grad košarke ili je sad legenda koja je to bila? Da li je perzistirao u nekom periodu, a da su sada neki novi postulati. Ponavljam, moraju svi da se izjasne, šta zapravo žele”, u dahu izgovara Prof. dr Branko Đurović.

Šta ako klub želi da ostane na ovom nivou takmičenja?

“U tom slučaju svi elementi moraju da se obavežu. Ukoliko je Čačku potreban klub koji ga afirmiše, ne samo u Srbiji, već i šire i dalje, onda i Čačak ima svoju obavezu. U tom kontekstu sam vodio razgovor sa ljudima iz Borca”.

Vi smatrate da ne trebate da budete u prvom planu?

“Apsolutno hoću da pomognem, ali nije prirodno da budem u prvom planu. Nije poenta da ja pribavljam ekonomska sredstva, da vučem za rukave jedne, druge, treće…Da pričam po postulatu, čekajte, vi ste nešto obećali…Koliko sam shvatio, oni su nešto pričali, pa nisu pričali, pa su pala obećanja, a na kraju nije bilo ništa od obećanja. Uprave kluba, grada i republike moraju da nađu zajednički jezik. Ukoliko ne mogu, ne može ni jedna osoba da bude medijator između svih strana. Dakle, klub, grad i republika moraju da se izjasne na kom nivou Borac treba da učestvuje”.

Inače, doktorova porodica vodi poreklo iz Slatine kraj Čačka gde su svi preci živeli i žive preko 200 godina. Branko je rođen u Nišu jer je njegov otac, po profesiji bio vojni pilot. Na službi je prvo bio na jugu Srbije.

“U vreme velike Jugoslavije bila su dva vazduhoplovna korpusa, Niš, gde sam rođen, i Zagreb. Pored toga postojala je vazduhoplovna armija u Beogradu. Prvi razred sam završio u Slatini kod Čačka, a preostalih sedam razreda u Zagrebu, gde je otac dobio prekomandu. Do 1972. godine živeli smo u Zagrebu jer je ta godina prilično poznata u tadašnjoj zemlji. Pojavio se Mas pokret (Maspok) sa Savkom Dabčević, Kučarom i Mikom Tripalom. Otac dobija prekomandu i selimo se u Beograd gde sam završio Petu beogradsku gimnaziju, medicinski fakultet i sve što je išlo nakon toga”.

U Gimnaziji se pojavila želja da upišete medicine?

“Da, to se ostvarilo, a pored toga želeo sam da održavamo tradiciju. Bio sam domaćin Sabora frulaša u Prislonici želeći da održimo tradiciju. Da se mlađe generacije upoznaju i da pojedinačno, prema afinitetima, ljubavima prihvate frulu koja je deo naše tradicije”.

Kada smo kod muzike, na šta Vas asocira Bajaga i numera “Plavi safir”?

“U televiziji Beograd bila je divna urednica Nena Kunijević koja je bila zadužena za našu izvornu i narodnu muziku. Napravila je emisiju gde sam govorio o porodici, sebi, o tome kako sam upoznao svoju životnu saputnicu. U operacionom bloku Urgentnog centra, samo što je UC profunkcionisao, osnovan je 02. 12. 1987. godine, neurohiruška sala, operišemo pacijenta. Sestrica, sa velikim, plavim očima, stiže iz ortopedske sale da nam pomaže. Anesteziolog je imao, prava reč, drndavi kasetofon, ali prava reč drndavi, sa kog je išla Bajagina pesma “Plavi safiru”. Radio sam operaciju, pogledao sam u instrumentarku (Profesor Đurović ovo priča pred svojom saputnicom koja je tada bila u glavnoj roli, Prim. Aut.) i šta sam uočio. U duhu pesme, registrovao sam plave oči. Bio je to početak koji traje do današnjih dana, i trajaće”.

Vaša petočlana porodica se proširila?

“Sin Marko je najstariji i on je neurohirurg na univerzitetskoj neurohirurgiji  KC Srbije. Oženjen sa Bojanom sa kojom ima ćerku Petru. Ćerka Marijana Bradaš ima sina Vukašina i ćerku Dašu. Marijana je završila FPN, međunarodni smer, radi u ministarstvu turizma. Mlađa ćerka Mila Đurović – Šćekić je lekar, fizikalna rehabilitacija, udata za kolegu Radeta Šćekića, neurohiruga. Zajedno rade u bolnici Risan u Crnoj Gori”.

Ranijih decenija Vaše kolege su bili čelnici čačanskog mezimca?

“Tada je situacija bila jasnija i čistija. Sve lepo, pozitivno, bilo je vezano za Borac. Hala kraj Morave bila je stalno puna. Sada, svi moraju da se zamisle i kažu, da li nam je dvorana puna. Da, kada dođu Partizan i Zvezda, i tada više od polovine prisutnih navija za beogradske timove. Zašto je to tako, šta se dešava”?

Da li ste svojevremeno trenirali neki sport i koji?

“Karate sam vežbao na fakultetu, bio član naše fakultetske reprezentacije, takmičio se, ali nije dugo trajalo. Za vreme Gimnazije bio sam u Hajduku sa Liona, igrao sam na poziciji levog beka”.

Ko vam je bio “sportski uzor”, omiljeni sportista?

“Posle svih ovih decenija morao bih da sve podelim po etapama. Svaka etapa je imala glavnog junaka. Prvi junak bio je Moca Vukotić. Potom, simpatičan mi je bio Kreša Ćosić, do današnjih dana i Novaka Đokovića. Svi junaci su nam održavali sportski duh, a kod Novaka sam se baš nervirao. Toliko sam želeo da pobeđuje da nisam mogao da odgledam meč do kraja. Kada bi pobedio sa zadovoljstvom sam mogao da gledam, vraćao duel”.

Koji sportski klub nosite u navijačkom srcu?

“Postojalo je pravilo u eks Jugi, vojna lica i porodica su navijali za Partizan. To je bilo nepisano pravilo. Ovi drugi su navijali za preostali veliki tim. Poslednjih 15 godina navijačka funkcija dobila je druge konotacije”.

 Sportski događaj koji je ostao u sećanju i koji ćete pamtiti celog života?

“Novakov meč na AO kada je u pet setova dobio Nadala. To nisam mogao da gledam do kraja. Na Novom Beogradu sam se šetao oko zgrade. Tek kada sam čuo pokliče shvatio sam da je pobedio i mogao sam da se opustim”, konstatuje Prof. dr Branko Đurović.

Naš cenjeni sagovornik podsetio nas je da je ova grana medicine, u našoj zemlji, proslavila neverovatnih 95 godina postojanja. Sada broji više godina. U posebnom događaju koji će se održati 31. oktobra, zaposleni Klinike za neurohirurgiju KC Srbije obeležiće više od 80 godina rada. Profesor Đurović je bio pomoćnik direktora Klinike koja je osnovana još 1938. godine, ponosan je na njen razvoj i unutrašnju snagu. Klinika je svoje mesto našla u posebnoj zgradi 13 godina nakon osnivanja, što je bio značajan korak ka unapređenju uslova rada i lečenja pacijenata. Naš gost je takođe i klinički neurofiziolog, specijalizovan za područje epilepsije, čime dodatno doprinosi razvoju nauke u ovoj oblasti.

Profesor Đurović nije samo lekar već i ponosni počasni građanin Čačka, bio je član odbora za strateška pitanja grada, te bivši predsednik Sabora frulaša u Prislonici…Da li i predsednik Borac Mozzarta, teško!?!

Svakako, njegova priča nas inspiriše da cenimo važnost nasleđa i da s entuzijazmom gledamo u budućnost.

Đurđe Mečanin