Na današnji dan pre 68 godina, 31. avgusta 1957. godine u Nišu, rođen je naš poznati zemljak i istaknuti član Udruženja Čačana u Beogradu, profesor doktor medicinskih nauka Branko Đurović. Prvi razred osnovne škole završio je u selu Slatini kod Čačka, odakle su mu roditelji i rodbina sa majčine i očeve strane. Ostale razrede osnovne škole završio je u Zagrebu, a gimnaziju u Beogradu. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1982. godine kao jedan od najboljih studenata. Postdiplomske studije završio je na istom fakultetu gde je i magistrirao 1989. godine iz oblasti neurohirurgije i neurologije. Specijalistički ispit iz neurohirurgije odbranio je 1990. godine i postao specijalista neurohirurg. Doktorsku tezu iz oblasti neurohirurgije odbranio je 1992. godine, a subspecijalizaciju iz kliničke neurofiziologije sa epileptologijom 1993. godine. Od 2012. godine redovni je profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu za užu naučnu oblast Hirurgija. Akademsku specijalizaciju “Menadžment u zdravstvu” odbranio je 2010. godine na Fakultetu organizacionih nauka Univerziteta u Beogradu.

Paralelno sa akademskim radom Profesor Đurović započeo je svoj profesionalni angažman 1984. godine na Klinici za neurohirurgiju Kliničkog centra Srbije. Do penzionisanja 2022. godine obavljao je funkciju pomoćnika direktora Klinike za neurohirurgiju i Načelnika neurohirurgije u Urgentnom centru. Bio je mentor i član komisija prilikom izrada i odbrana više magistarkih i doktoriskih teza. Učestvovao je u više naučnih projekata i autor je više desetina naučnih radova objavljenih u eminentnim stranim i domaćim naučnim časopisima. Profesor Đurović je oženjen i ponosni je otac troje dece od kojih je dvoje krenulo njegovim stopama u medicinske nauke.

Sve ovo bi bilo puko nabrajanje činjenica da iza toga ne stoji naš doktor Branko, vrhunski stručnjak, ali pre svega čovek plemenitog i velikog srca, uvek spreman da strpljivo sasluša, posavetuje i pomogne. Vezan velikom ljubavlju za svoju porodicu, svoj rodni kraj, Čačak i Čačane. Više decenija aktivan je u Udruženju Čačana u Beogradu, često obilazi Čačak, a vezan je i za svoju dedovinu u Slatini.

Našem dragom profesoru dr Branku Đuroviću u ime svih članova i prijatelja Udruženja Čačana u Beogradu, kao i svih poštovalaca njegovog rada, želimo srećan rođendan, puno zdravlja, lične i porodične sreće i uspeha. Sigurni smo da zna koliko smo ponosni smo na njega. Mlade generacije imaju na koga da se ugladaju i uzmu ga za primer kao vrhunskog stručnjaka i čoveka vrednog svake pažnje i divljenja.

Emisija “Naši koreni” – Gost profesor Branko Đurović
TV Medikus – Gost profesor Branko Đurović
Emisija “Balkanskom ulicom” – Gost profesor Branko Đurović
Emisija “Puls života” – Gost profesor Branko Đurović

S poštovanjem,
UDRUŽENJE ČAČANA U BEOGRADU

Evo i delova razgovora koje smo svojevremeno vodili sa Prof. dr Đurovićem:

Iako je rođen u Nišu, njegov životni put vodio ga je kroz različite krajeve, uključujući Zagreb, gde je pohađao osnovnu školu. Još kao dete zavoleo je muziku, naročito frulu i harmoniku, a ljubav prema medicini rodila se iz želje da pomogne svojim najmilijima.

Strast prema neurologiji odvela ga je na put istraživanja ljudskog mozga, organa koji je i dalje enigma moderne nauke. Ljubav je pronašao i u ličnom životu, upoznavši svoju suprugu tokom hirurškog zahvata, dok je u pozadini svirala pesma Bajage “Plavi safir”. Njihov brak, izgrađen na poverenju, krase tri divna deteta.

Inače, doktorova porodica vodi poreklo iz Slatine kraj Čačka gde su svi preci živeli i žive preko 200 godina. Branko je rođen u Nišu jer je njegov otac, po profesiji bio vojni pilot. Na službi je prvo bio na jugu Srbije.

“U vreme velike Jugoslavije bila su dva vazduhoplovna korpusa, Niš, gde sam rođen, i Zagreb. Pored toga postojala je vazduhoplovna armija u Beogradu. Prvi razred sam završio u Slatini kod Čačka, a preostalih sedam razreda u Zagrebu, gde je otac dobio prekomandu. Do 1972. godine živeli smo u Zagrebu jer je ta godina prilično poznata u tadašnjoj zemlji. Pojavio se Mas pokret (Maspok) sa Savkom Dabčević, Kučarom i Mikom Tripalom. Otac dobija prekomandu i selimo se u Beograd gde sam završio Petu beogradsku gimnaziju, medicinski fakultet i sve što je išlo nakon toga”.

U Gimnaziji se pojavila želja da upišete medicine?

“Da, to se ostvarilo, a pored toga želeo sam da održavamo tradiciju. Bio sam domaćin Sabora frulaša u Prislonici želeći da održimo tradiciju. Da se mlađe generacije upoznaju i da pojedinačno, prema afinitetima, ljubavima prihvate frulu koja je deo naše tradicije”.

Kada smo kod muzike, na šta Vas asocira Bajaga i numera “Plavi safir”?

“U televiziji Beograd bila je divna urednica Nena Kunijević koja je bila zadužena za našu izvornu i narodnu muziku. Napravila je emisiju gde sam govorio o porodici, sebi, o tome kako sam upoznao svoju životnu saputnicu. U operacionom bloku Urgentnog centra, samo što je UC profunkcionisao, osnovan je 02. 12. 1987. godine, neurohiruška sala, operišemo pacijenta. Sestrica, sa velikim, plavim očima, stiže iz ortopedske sale da nam pomaže. Anesteziolog je imao, prava reč, drndavi kasetofon, ali prava reč drndavi, sa kog je išla Bajagina pesma “Plavi safiru”. Radio sam operaciju, pogledao sam u instrumentarku (Profesor Đurović ovo priča pred svojom saputnicom koja je tada bila u glavnoj roli, Prim. Aut.) i šta sam uočio. U duhu pesme, registrovao sam plave oči. Bio je to početak koji traje do današnjih dana, i trajaće”.

Vaša petočlana porodica se proširila?

“Sin Marko je najstariji i on je neurohirurg na univerzitetskoj neurohirurgiji  KC Srbije. Oženjen sa Bojanom sa kojom ima ćerku Petru. Ćerka Marijana Bradaš ima sina Vukašina i ćerku Dašu. Marijana je završila FPN, međunarodni smer, radi u ministarstvu turizma. Mlađa ćerka Mila Đurović – Šćekić je lekar, fizikalna rehabilitacija, udata za kolegu Radeta Šćekića, neurohiruga. Zajedno rade u bolnici Risan u Crnoj Gori”.

Da li ste svojevremeno trenirali neki sport i koji?

“Karate sam vežbao na fakultetu, bio član naše fakultetske reprezentacije, takmičio se, ali nije dugo trajalo. Za vreme Gimnazije bio sam u Hajduku sa Liona, igrao sam na poziciji levog beka”.

Ko vam je bio “sportski uzor”, omiljeni sportista?

“Posle svih ovih decenija morao bih da sve podelim po etapama. Svaka etapa je imala glavnog junaka. Prvi junak bio je Moca Vukotić. Potom, simpatičan mi je bio Kreša Ćosić, do današnjih dana i Novaka Đokovića. Svi junaci su nam održavali sportski duh, a kod Novaka sam se baš nervirao. Toliko sam želeo da pobeđuje da nisam mogao da odgledam meč do kraja. Kada bi pobedio sa zadovoljstvom sam mogao da gledam, vraćao duel”.

Koji sportski klub nosite u navijačkom srcu?

“Postojalo je pravilo u eks Jugi, vojna lica i porodica su navijali za Partizan. To je bilo nepisano pravilo. Ovi drugi su navijali za preostali veliki tim. Poslednjih 15 godina navijačka funkcija dobila je druge konotacije”.

Sportski događaj koji je ostao u sećanju i koji ćete pamtiti celog života?

“Novakov meč na AO kada je u pet setova dobio Nadala. To nisam mogao da gledam do kraja. Na Novom Beogradu sam se šetao oko zgrade. Tek kada sam čuo pokliče shvatio sam da je pobedio i mogao sam da se opustim”, konstatuje Prof. dr Branko Đurović.