Poštovani članovi, prijatelji i poštovaoci Udruženja Čačana u Beogradu,

Čuveni srpski vojvoda iz Prvog i Drugog srpskog ustanka Lazar Mutap, jedan od najvećih srpskih junaka, rođen je oko 1775. godine pod imenom Lazar Ćušajić u selu Buđevo kod Sjenice, na Pešterskoj visoravni. Ponosno je nosio je titulu Moravskog vojvode koji mu je za iskazanu hrabrost u borbama i zasluge dodelio lično Karađorđe. Na početku Prvog srpskog ustanka 1804. godine zajedno sa svojim bratom u selu Buđevu je iz osvete žive spalio na spavanju poturičkog zapovednika Ganića i njegovih 20 policajaca poturčenih Srba koji su bahato naterali Lazarevu porodicu da ih gosti i zanoćili su u njegovoj kući brvnari. Zbog straha od odmazde Mutap se sa porodicom iselio u selo Prislonica, pored Čačka. Nažalost, njegov brat se kasnije poturčio i postao surovi ubica nad pravoslavnim Srbima. Zbog nastanjivanja u okolini Čačka dobio je nadimak Čačanin, tako da i dan danas vlada pogrešno uverenje da je on porodičnim poreklom iz čačanskog kraja, a zapravo je došao iz okoline Sjenice tek sa početkom ustanka. Pre Prvog srpskog ustanka Lazar se bavio mutavdžijskim zanatom (tkanjem na razboju), pa otuda potiče njegovo prezime. Srpski general Jovan Mišković ovako je opisao Lazara Mutapa: “Bio je crnomanjast, crven u obrazu, krvavih očiju, srednja stasa, okruglast, dobar binjedžija. Nosio je crvenu čitu (popovsku kapu). On je zdravo surove naravi bio, i mloge vojnike sam svojom rukom tukao i ubijao, stoga su ga vojnici mrzili.”

Kada je buknuo Prvi srpski ustanak, Mutap je među prvima stao u stroj starešina Rudničke nahije. Bio je prvi buljukbaša kod vojvode Milana Obrenovića. U prvoj ustaničkoj godini njemu pripadaju najveće zasluge za osvajanje Čačka. Tokom ustanka, učestvovao je u borbama protiv Turske od reke Drine do Deligrada. Godine 1805. tukao se za oslobođenje Karanovca i Užica, a godinu dana kasnije istakao se u borbama na Drini i Mišaru.

Kritične 1809. godine učestvovao je u Karađorđevoj ofanzivi na Novopazarski sandžak, boreći se na prostoru Prijepolja i Sjenice, a naredne je ponovo na Drini u borbama kod Baurića i Loznice. Kada je zajedno sa Karađorđem maja 1809. privremeno oslobodio Sjenicu, a posle bitke na Suhodolu oslobodio nakratko i Pešter, želja ga je povukla da dođe u svoje selo Buđevo na Pešteri i tu ugosti Karađorđa. Spremajući se da zanoći u kući Ćušajića u Buđevu, Karađorđe se našalio pitajući Lazara da li će i njega u kući zapaliti, kao što je to ranije uradio sa Turcima.

Karađorđe je za lozničku bitku rekao da je trajala osam sati neprekidnog rvanja Srba i Turaka, a čitava dva sata sudarima golim sabljama i da takve batalije do tada nije bilo u Srbiji. U tim borbama na Drini, Laza Mutap je 1810. godine ranjen u ruku, a godinu dana nakon toga Karađorđe ga je proglasio za Moravskog vojvodu.

Godine 1813., poslednje godine Prvog srpskog ustanka, Mutap se borio na Deligradu i na Moravi. Sa svojom vojskom se najpre nalazio u šančevima na Mozgovu, gde su ustanici katastrofalno poraženi. Tu je stradalo 2.000 Srba, a poraz je primorao Mutapa i Vujicu Vulićevića da napuste šančeve i povuku se u Deligrad. Kada je to doznao Karađorđe, sa drinskog ratišta im je poručio da bolje svi pomru, nego da šančeve ostavljaju.

Za razliku od mnogih srpskih ustaničkih starešina, Mutap je posle sloma ustanka ostao u Srbiji i tu dočekao Drugi srpski ustanak. Kao saradnik Miloša Obrenovića, nalazio se u najužem krugu ljudi za organizaciju i dizanje Drugog srpskog ustanka. Učestvovao je na dva tajna sastanka narodnih prvaka u selu Rudovci, u kući popa Ranka, u gustoj šumi pod Milićevim brdom i Vreocima. Tada je odlučeno da se na turske zulume odgovori oružjem. Po nekim predanjima i zapisima, čekalo se određeno vreme na početak ustanka. Kako je u nekim trenucima bilo premišljanja kod Miloša Obrenovića šta mu je činiti, a i sa obzirom na iskustva iz Hadži Prodanove bune, ostalo je po predanju da su mu dva čačanska junaka Lazar Mutap i Arsenije Loma poslali svog glasnika sa porukom da se pridruži i povede ustanike ili će u suprotnom oni doći i presuditi mu. U narednim mesecima Miloš Obrenović je na Takovskom skupu podigao Drugi srpski ustanak. Rudnička, Čačanska i Kragujevačka nahija, sa osloncem na masiv Rudnika, činile su teritorijalnu osnovu ustanka.

Posle poraza ustanika na LJubiću, gde je poginuo i Karađorđev barjaktar Tanasko Rajić, Turci su daljim borbama na prostoru Čačka pretrpeli težak poraz, kojom prilikom je na Moravi poginuo i Imšir-paša. U toj borbi je smrtno ranjen i Lazar Mutap 1815. godine, napadajući šančeve u kojima su bili Turci oko čačanske džamije. Mutapove snage su bile nadjačale ušančene Turke, ali se dogodilo to da su Turski vojnici, koji su se povlačili iz Konjevića, povukli u Čačak, pravo Mutapu iza leđa, i tu ga pritisli između dve vatre. Mutap tokom borbe biva ranjen i odatle odlazi u svoje selo Prislonicu, a zatim i u Gornju Trepču, gde uskoro podleže povredama i umire 25. aprila 1815. godine (neki izvori pominju 26.april). Sahranjen je prvobitno u Gornjoj Trepči, a kasnije su mu kosti prenete u manastir Vujan, gde se još čuva njegov vojvodski barjak.

Ustanici su posle zauzimanja Čačka, krenuli u silovitu poteru za Turcima koji su krenuli u Novopazarski sandžak. U toj bežaniji izginulo je mnogo Turaka na planini Jelici, a ostatak su dotukli starovlaški hajduci, sveteći se za ranjavanje i pogibiju svog Moravskog vojvode Lazara Mutapa-Čačanina.

Ovim prigodnim tekstom želimo još jednom da skrenemo pažnju na istorijske ličnosti našeg kraja koje su svojom hrabrošću, nepokolebljivošću, odlučnošću i ljubavi prema rodnom kraju utrle put slobodi i formiranju savremene slobodne srpske države zaokružene nekoliko decenija kasnije. Današnje generacije moraju biti svesne kakvu su herojskom krvlju zalivenu dragocenost nasledile po rođenju. To bi trebalo da im bude dovoljan putokaz kako svojim životom, delima i uspesima na svim životnim poljima treba da pokažu ljubav i privrženost svojoj domovini i svom rodnom kraju.

Vikipedija – O Lazaru Mutapu

S poštovanjem,
UDRUŽENJE ČAČANA U BEOGRADU