Do juniorske selekcije igrao je fudbal, na odbrambenoj poziciji, u nekadašnjem Ivangradu. Potom je, u Beranama, pre podne trenirao fudbal, a u večernjim satima košarku.

“I tada je nastao problem sa kopačkama, za mene nije imao broj kopački 49. Neminovno je bilo da skroz pređem na košarku”, priča nam Babo.

I niste se pokajali jer je bilo udobnije, bez kiše, snega, blata…mada ste od svoje 12 godine trenirali fudbal?

“Nisam igrao na kiši i vetru, puno ugodnije. Da, sa 12 godina sam se obreo na velikom terenu, a roditelji to nisu ni znali, nije ih ni preterano zanimalo. Tek 1987. godine, kada je trebalo da dođem u Čačak, usledilo je pitanje oca: “Šta ćeš tamo”? I da, želim da pomenem košarkaškog trenera u Beranama Tiha Dragovića. Takođe, malo se zna da, kada se igrala košarka u Beranama, u Podgorici se nije igrala. Ne žele to da priznaju jer nisu ni znali za košarkašku loptu. Prva ozbiljna košarka igrala se u Ivangradu, a naš Žele je klub pobratim sa Beranama”.

Košarka je bila popularna, a Vi mladi, borbeni i dobre igre su bile zapažene?

“Da, Conja Koprivica me dočekao, a od igrača, Sajo, Zoki Radisavčević, Marko Ivanović, Dejan Tomić, Redžo, Joja, Rašo Marković, Čuri, Džoli, Tolja, Radičević…Velika konkurencija na mojoj poziciji, ali već u septembru su mnogi otišli. Praktično su nas Cibona i Arapović izbacili iz lige”.

U kakvom sećanju Vam je ostao Conja Koprivica?

“U, dobar trener, sjajan čovek koji je znao da prenese znanje, da motiviše, ukaže na greške. Igrala se dobra košarka”, zaključuje početni deo razgovora Goran Babović koji је, za Kablarnet.rs, puno toga interesantnog ispričao.

Očekujte nastavak priče sa popularnim Babom!

Danas delimo inspirativnu priču o čoveku  koji je uspešno prešao sa fudbala na košarku i ostavio trag u sportskom svetu. Upoznajte Gorana Babovića, poznatijeg kao Babo, čija je sportska karijera počela na fudbalskom terenu u Ivangradu, a završila na košarkaškom terenu u Beranama. Njegov sportski put počeo je u odbrani, ali suočen s izazovom da pronađe kopačke veličine 49, odlučio je da se posveti košarci.

Babo nam priča: “Nisam se pokajao što sam prešao na košarku. Bilo je mnogo udobnije – bez kiše, snega i blata. Počeo sam da treniram fudbal sa 12 godina na velikom terenu, a roditelji nisu ni znali za to jer ih nije pretjerano zanimalo.” Njegovo sportsko putovanje nije prošlo neprimetno, te je 1987. godine, kada je trebalo da dođe u Čačak, Babo naišao na pitanje svog oca: “Šta ćeš tamo?”

Posebna zahvalnost ide treneru Tihu Dragoviću iz Berana, koji je uticao na razvoj košarke u tom regionu. Zanimljivo je kako je košarka u Beranama bila znatno popularnija nego u Podgorici, gde tada nisu ni znali za košarkašku loptu.

“Bilo je neverovatno doživeti entuzijazam i borbenost koje smo imali kao mladi tim. Dočekali su me trener i igrači poput Conje Koprivice, Saja, Zokija Radisavčevića i mnogih drugih. Iako je konkurencija na mojoj poziciji bila velika, naš tim je bio spreman na sve izazove. Na kraju, Cibona i Arapović su nas izbacili iz lige, ali iskustvo je bilo neprocenjivo,” seća se Babo.

Kada su ga pitali o njegovom treneru, Conji Koprivici, Babo je odgovorio: “Bio je sjajan trener i divan čovek. Znao je kako da prenese znanje, motiviše nas i ukaže na greške. To su bila trenuci kada se igrala stvarno dobra košarka.”

Pridružite se našem putovanju kroz sportske priče koje inspirišu i motivišu. Pročitajte celo iskustvo i intervjue na Kablarnet.rs.

Đurđe M./ Kablarnet.rs (Tekst i foto)

До јуниорске селекције играо је фудбал, на одбрамбеној позицији, у некадашњем Иванграду. Потом је, у Беранама, пре подне тренирао фудбал, а у вечернјим сатима кошарку.

“И тада је настао проблем са копачкама, за мене није имао број копачки 49. Неминовно је било да скроз пређем на кошарку”, прича нам Бабо.

И нисте се покајали јер је било удобније, без кише, снега, блата, мада сте од своје 12 године тренирали фудбал?

“Нисам играо на киши и ветру, пуно угодније. Да, са 12 година сам се обрео на великом терену, а родителји то нису ни знали, није их ни претерано занимало. Тек 1987. године, када је требало да дођем у Чачак, уследило је питање оца: “Шта ћеш тамо”? И да, da поменем кошаркашког тренера у Беранама Тиха Драговића. Такође, мало се зна да, када се играла кошарка у Беранама, у Подгорици се није играла. Не желе да признају да нису знали за кошаркашку лопту. Прва озбиљна кошарка играла се у Иванграду, а наш Желе је клуб побратим са Беранама”.

Кошарка је била популарна, а Ви млади, борбени и добре игре су биле запажене?

“Да, Цоња Копривица ме дочекао, а од играча, Сајо, Зоки Радисавчевић, Марко Ивановић, Дејан Томић, Реџо, Јоја, Рашо Марковић, Чури, Џоли, Тоља, Радичевић…Велика конкуренција на мојој позицији, али већ у септембру су многи отишли. Практично су нас је Цибона и Араповић избацили из лиге”.

У каквом сећанју Вам је остао Цоња Копривица?

“У добар тренер, сјајан човек који је знао да пренесе знање, да мотивише, укаже на грешке. Играла се добра кошарка”, закључује почетни део разговора Горан Бабовић који је пуно тога интересантног, испричао за Кабларнет.рс.