Nastavljamo intervju sa Goranom Babovićem. Sledi drugi deo razgovora sa popularnim Babom:

Koliko sezona ste odigrali za KK Borac?

“Pa do 1995. godine, znači, od 1987. do 95., osam sezona. Bio sam vezan za klub, prvo svratim u Borac pa potom idem kući. Bio sam i dve godine kapiten”.

Od saigrača i trenera koga izdvajate?

“Bilo je mnogo dobrih igrača…Čuri je igrao na visokom nivou, dobar čovek. Sa Džolijem sam se družio. Iz Partizana su došli Haris, Oliver, Mihajlovski…”.

Kakav je bio Brkić?

“Čudo od igrača, igrao je lagano, skočan, brz, ekspolozivan, sa sjajnim pregledom igre. Trenirali su me Conja, Ratko, Joja, Androić…Ima jedna anegdota, lepa. Pripreme su startovale 20. 08. svake godine. Dolazim u halu, trener je promenjen, silazim sa bedema, a on mi kaže JRT. Jedino što sam znao Jugoslovenska radio televizija, a Ratko mi kaže: “Joksić Ratko Tetreb”,  aha, ha, ha…Siti smo se ismejali i Lekić i ја”.

Kada smo kod ekonoma Lekića da se setimo još nekih ljudi. Rankovića i Radomira?

“Joj, to su dve legende. Može da priča ko šta hoće, ali Borac je klub. Kada sam došao shvatio sam da je institucija. Lekić mi je pokazao ekonomat gde nije igla imala gde da padne. Pita: “koje patike želiš”? Kako koje ćeš patike, za mene neverovatno. Dolazi Radomir i Ranković, plaćao račune, obilazi stanove, kome šta treba. Radomir nas je gledao uvek, i vikne:”Bateee, i ta utakmica je dobijena”. Kada je došao da pomaže Draganu Lekiću, imao sam najbolje patike, majice, šortseve…Dolazili su novi igrači i pitali: “Što Bbu najbolje patike?”. Radomir im kaže:”Kada dostignete njegov nivo, biće i za vas”.

Na kraju je tužno završio, išao je uz pomoć štaka?

“Da, deo noge bio mu je odsečen, ali je i takav dolazio na naše utakmice. Veran do kraja. A Ranković je bio stariji od Radomira, tu su odrasli, oko hale. Samo se razboleo  i otišao. Čika Rane je bio dobar”.

Ko je bio pomoćnik Conji Koprivici?

“Rokli Mišović, direktor kluba bio je Radmilo, a predsednici i članovi UO direktori AMS, Autoprevoza…viđeniji ljdi, direktori preduzeća”.

Da se setimo administrativnih radnika?

” Vesna, Rada, Zorica, Slađa, Vesna, Slađa, Cica, Nataša…”.

Koga još treba istaći u hali? Naravno, svako ima pravo na neko svoje viđenje i mišljenje.

“O Radmilu nema diskusije. Pred Radmilom se ustaje. Počinje liga, mi nemamo ni čarape. Bio je nešto bolestan,  ni plata, ni hrane ni opreme. Dolazi u halu: “Baboviću, kako je, ništa se ne sekirajte”. Posle treniga, Vesna zove da primimo plate. Uveče kompletna oprema je stigla. Jeste drugo vreme, ali nije svako mogao to da uradi.  Bio sam u Kragujevcu sa Radmilom, uh, kad je ušao, svi su  skočili da mu stegnu ruku”.

Žoc?

“Izlišno je bilo šta reći. Ne osećam se dovoljno kvalifikovanim da bilo šta kažem o Željku. Čovek je za naklon, u narednih 100 godina ga niko neće sustići. Ponavljam, samo naklon”.

Kićan?

“Institucija, nemam šta da dodam”.

Arso?

“Takav igrač se neće skoro roditi. Sa takvim mozgom, razmišljanjima, šutom, dovoljan je bio delić sekunde”.

Ko bi mogao još da se nađe uz pomenutu četvoricu?

“Darko Rajaković nije ostavio neki košarkи траг у Чачку. Ali šta je uradio u NBA ligi, ne sme da se zaboravi. Ima igrača koji su ostavili trag u Borcu. Mirko Drobnjak, toliko koševa, sezona, ostavio je život u Borcu. Zoki Radisavčević je dugo igrao, Čuri Vukosavljević… Malina je stigao do reprezentacije, igrao je u ozbiljnim klubovima, pomoćni trener u reprezentaciji. Aleksa, uvek. Pa Aca Nikolić, Laza Lečić…Reprezentacija je po mom mišljenju vrh uspeha”.

– *Conjin pomoćnik i ključne osobe u klubu*: Izdvojeni su važni ljudi kao što su direktor kluba Radmilo i drugi članovi Uprave (direktori poznatih preduzeća), kao i pomenuti Rokli Mišović.

– *Period i navike*: Igrač je bio deo kluba osam sezona (1987-1995), stvarajući naviku da prvo poseti Borac pre nego što ide kući. Dve godine je bio kapiten tima.

– *Saigrači i treneri*: Posebno je izdvojen Čuri kao osoba visokog nivoa i dobar čovek, sa bliskim druženjem sa Džolijem i dolascima igrača iz Partizana (Haris, Oliver, Mihajlovski). Treneri uključuju Conju, Ratka, Joju, Androića.

– *Opis Brkića*: Pohvaljen kao “čudo od igrača”, te je opisan kao lagan, skočan, brz, eksplozivan i sa sjajnim pregledom igre.

– *Humor i anegdote*: Na početku priprema 20.08, šalili su se oko novog trenera i “JRT” što je izazvalo smeh.

– *Dolazak u Borac*: Klub se opisuje kao “institucija”, a Lekićev ekonomat nudi obilje opreme.

– *Pomoć i podrška*: Radomir i Ranković su važni za podršku, pomažući finansijski i logistički oko igračkih potreba. Radomir je poznat po rečenici: „Bateee, i ta utakmica je dobijena“.

– *Priče o opremi i motivacija*: Novi igrači dobivaju poruke o “najboljim patikama” uz motivaciju da dostignu određeni nivo kako bi zaslužili onu najbolju opremu.

– *Tužan završetak*: Radomir i dalje dolazi na utakmice iako je suočen sa zdravstvenim izazovima. Ranković, poznat kao „čika Rane“, bio je od velike podrške do svog povlačenja.

– *Izjave o četvorici*:

– Radmilo se ističe sposobnošću rešavanja kriza i organizacijom kluba.

– Željko je osoba za divljenje za koju se kaže da je teško dostižan.

– Kićan, opisan kao institucija.

– Arso, pohvaljen zbog svog košarkaškog uma i brzine razmišljanja.

– *Druge značajne osobe*:

– Mirko Drobnjak, Zoki Radišavčević, Čuri Vukosavljević, i Malina kao važni igrači.

– Aleksa i Aca Nikolić, Laza Lečić kao ključne osobe.

– *Zaključak*: Reprezentacija se smatra vrhom u njihovim očima.

Prvi deo sa Babom:

Goran Babović Babo: Za mene nije imao broj kopački 49 pa sam moraо da skroz pređem na košarku

Do juniorske selekcije igrao je fudbal, na odbrambenoj poziciji, u nekadašnjem Ivangradu. Potom je, u Beranama, pre podne trenirao fudbal, a u večernjim satima košarku.

“I tada je nastao problem sa kopačkama, za mene nije imao broj kopački 49. Neminovno je bilo da skroz pređem na košarku”, priča nam Babo.

I niste se pokajali jer je bilo udobnije, bez kiše, snega, blata…mada ste od svoje 12 godine trenirali fudbal?

“Nisam igrao na kiši i vetru, puno ugodnije. Da, sa 12 godina sam se obreo na velikom terenu, a roditelji to nisu ni znali, nije ih ni preterano zanimalo. Tek 1987. godine, kada je trebalo da dođem u Čačak, usledilo je pitanje oca: “Šta ćeš tamo”? I da, желим да pomenem košarkaškog trenera u Beranama Tiha Dragovića. Takođe, malo se zna da, kada se igrala košarka u Beranama, u Podgorici se nije ni igrala košarka. Ne žele da priznaju da nisu ni znali za košarkašku loptu. Prva ozbiljna košarka igrala se u Ivangradu, a naš Žele je klub pobratim sa Beranama”.

Košarka je bila popularna, a Vi mladi, borbeni i dobre igre su bile zapažene?

“Da, Conja Koprivica me dočekao, a od igrača, Sajo, Zoki Radisavčević, Marko Ivanović, Dejan Tomić, Redžo, Joja, Rašo Marković, Čuri, DŽoli, Tolja, Radičević…Velika konkurencija na mojoj poziciji, ali već u septembru su mnogi otišli. Praktično su nas je Cibona i Arapović izbacili iz lige”.

U kakvom sećanju Vam je ostao Conja Koprivica?

“U dobar trener, sjajan čovek koji je znao da prenese znanje, da motiviše, ukaže na greške. Igrala se dobra košarka”, zaključuje početni deo razgovora Goran Babović koji је,  za Kablarnet.rs, puno toga interesantnog,ispričao.

Đurđe Mečanin/Kablarnet.rs