Kroz neiscrpni entuzijazam i neograničenu posvećenost, Slavko Džo Vojičić je postao deo sportske mitologije našeg grada. Od malih nogu, rođen u susedstvu stadiona FK Sloboda, Džo je iskusio skoro svaki sport koji je mogao da zamisli – rukomet, košarka pa čak i nožni tenis. Ako postoji igra na igralištu Slobode, možete biti sigurni da je Džo bio tamo, uvek voljan da se takmiči i nauči nešto novo. Kako je odrastao, sudbina ga je iznenadila jednim nenadanim obrtom – fudbalom kao golmanskim pozivom.

U trenucima se činilo da je sve to samo igra sudbine, postati golman mogao je samo “najveći među pionirima”, kako je to rekao čika Pajo Jovanović. Uz smeh i sećanja na detinjstvo, Džo podseća kako to možda nije bila najaktivnija pozicija na terenu, ali je svakako bila uzbudljiva i izazovna. Danas, iako sa zdravstvenim posledicama, Džo ne zaboravlja sve golove koje je dao na turnirima malog nogometa i trofeje koje su starije generacije ponosno čuvale.

Priča o Džou ne bi bila potpuna bez trenera i timskih kolega koji su ga oblikovali. Legendarni Ćuka Radonjić, trener u Čačku, uz ostale trenere poput Gojka Zeca i Žarka Nedeljkovića, ostavili su neizbrisiv trag na Džoa i generaciju Borca. Da li će se setiti najboljih igrača? Dušan Suljo Milinković sigurno je zaslužio posebno mesto u toj memoriji.

Kao neko ko je nesebično vodio mlađe selekcije, Džo je govorio o izazovima održavanja timova, o plaćanju članarina i organizovanju takmičenja. Potpomognut trudom svih trenera, njegova priča i entuzijazam ostaju uzor za sve buduće generacije sportista našeg grada.

Povežimo se sa Džoom Vojičićem i njegovim inspirativnim putovanjem!

Da kažemo, fudbalsku karijeru započeli ste u Slobodi?

“Sa 16 godina prešao sam u Borac, tačnije u prvi tim. Tada je Borac imao najbolju generaciju: Avramović, Ćuka, braća Čakarević, Ilijom, Jovaševićem…Tek posle ženidbe sam počeo da se bavim fudbalom na pravi način. U Borcu sam proveo četiri godine, tri u Lučanima, Šumadiji iz Aranđelovca dve, Budućnost Valjevo tri, u Ivangradu (današnje Berane, tri). Da i dve godine u Nemačkoj trećoj ligi”.

Po povratku u Čačak, može se reći slučajno, Džo je počeo da se bavi trenerskim poslom?

“Make me je nagovorio da vodim ekipe malog fudbala, bili smo drugovi. TNT je harao godinama, gde sve nismo osvajali turnire. Veliki fudbal sam ponovo počeo u Slobodi, opet na nagovor Maketa Kaličanina. Sloboda je bila pred ispadanje iz zone, ali smo na kraju bili drugi. Dve godine sam vodio Slobodu, pa sam prešao u Remont, sa njima sam bio godinu i po. Javor je bio poslednji, a završili smo na petoj poziciji. Cane Prelić je bio sponzor Borca, pozvao me je, i dao da vodim mlađe selekcije, kroz zonu. Igrali smo baš dobro, čudo jedno, po 5.000 gledalaca nas je posmatralo. Bili smo prvi, a ponosan sam na tu decu i nikad bolju generaciju nisam vodio. Cune Gojković, Neško Milovanović, Tomas Vasov, Aco Vasiljević, Slović, Anić, Ivica Dragutinović, Janković…Sledeći klub bio je Badnjevac” o čemu pišemo u trećem nastavku razgovora sa Slavkom Vojičićem.

Tekst i foto: Đurđe M. / Kablarnet.rs