Kroz reči Milana Bigovića, prisećamo se slavnih dana Borca, kluba koji je mnogo više od fudbalskog tima. U vreme kada je Druga liga bila jača od današnje Superlige, biti deo te zajednice bilo je pitanje časti i poštenja. Bigović nas vodi kroz sećanja na vreme, gde su ljubav prema sportu i prijateljstva trajno obeležila njegove uspomene.

Kroz objektiv radijskog reportera, prisetimo se i mlađih dana kada su Čačani sa posebnim ponosom pratili svoj klub. Njihov aplauz bio je merilo odličnosti i zalaganja svakog igrača. Sa nostalgijom pamtimo i pune stadione i kvalifikacione utakmice koje su ostavile neizbrisiv trag. Igrači koje je voleo i podržavao, poput Dragutinovića, Čakara i Anića, ostali su urezani u njegovo sećanje.

Borac, kao klub pun talenta, zaslužuje mesto na vrhu. Iz generacije u generaciju, ovaj klub iznedrio je i inspirirao mnoge fudbalere i novinare. Uz specijalnu posvetu radijskim reporterima poput Mijaila Kostića, Jordana Ivanovića i Milana Anđića, prisećamo se vremena kada je svaki prenos bio prilika da se srcem bude uz Borac.

Dakle, Milan Bigović je dugogodišnji novinar, voditelj i reporter Radio Beograda. Iskoristili smo priliku da našem kolegi i prijatelju uputimo nekoliko pitanja.

Da li ste se bavili sportom?

“Igrali smo basket u ranim jutarnjim satima. Zašto? I zimi smo ustajali u sedam sati. Teren je bio od blata pa smo igrali dok je bio zaleđen. Kada se odledi prekidamo igru zbog blata”, seća se, sa radošću, Bigović.

Bili ste bolji u basketu nego u fudbalu?

“Bilo je mnogo, mnogo, talentovanijih, uspešnijih, poznatijih fudbalera. Iz te generacije najviše je uspeo Đačić, bio je veliki talenat i zaslužio je mnogo veću karijeru. Takođe, Zoran Ostojić i drugi. Ja sam gledao i divio se. Lepota života je da prepoznajete kvalitet u drugima i da uživate i kada drugi nešto znaju”.

 Bili ste rekreativac, drugar, željan iskrenog druženja i na stonom tenisu?

“Sada nema tog druženja među ljudima. Svetski poredak je izmislio mnoge bolesti sa kojima smo se borili, priča se o ljudskim pravima, lažnim, o pravima gej populacije…Mobilni telefoni su nas razdvojili i kada smo zajedno gledamo u telefone, a ne u oči sagovornika. Ne znam kako će ljudi pobediti zlo”.

 Sport je uticao da se okrenete sportskom, ali i drugim vidovima, novinrstvu?

“Pliva se u svim vodama, ako se poznaje materija. Suština je ljubav prema nečemu, što sve manje postoji. Sada postoji samo novac, a ne zadovoljstvo u radu. Posao smo radili iz ljubavi, čak smo bili u minusu, nismo radili na nepošten način. Uživanje je biti na tribinama, posmatrati, gledati, pa prenositi događaje. Afirmisali smo mnoge igrače, timove, pomagali smo da stignu do visina. Nisam očekivao zahvalnost koju skoro nikada nisam ni dobio. To me nije sprečavalo da i dalje predano radim. Kada me neko pozove tu sam. To je suština života, vaše je samo što poklonite. Dođe dan kada materijalno ne vredi ništa. Ima čuvena rečenica, ko je dao mnogo, a mogo je mnogo više, malo mu se piše. Ko je dao malo, a nije mogao više, mnogo mu se piše”.

Osvojili ste veliki broj priznanja?

“Bilo je nagrada, a najveća nagrada za novinara, lekara, pravnika je poštovanje od ljudi. To je najveća nagrada, poštovanje na svakom mestu. Priznanja i nagrade se dodeljuju interesno, kroz interes nekog pojedinca, saveza, interesnih grupa. Poštovanje slušalaca, gledalaca, čitalaca je najveća nagrada”.

 Kojih Borčevih utakmica ili igrača se sećate?

“Bila je čast i privilegija gledati Borac u kome su igrali i jedan Baralija, Ćuka Radonjić i da ne nabrajam. A utakmica je bilo baš mnogo”.

Nostalgija nas sve ponekad obuzme, ali ostaje nada da će Borac ponovo zasijati onakvim sjajem kakvim ga pamte svi oni koji su ga pratili kroz decenije.

“Uvek se sa radošću sećam Borca. Svojevremeno jedinstvena Druga liga bila je jača od ove Superlige. Bila je čast da budeš deo te lige. U to vreme je bilo romantično, uzbudljivo, pošteno…Međutim, i tada je bilo svega, ali na jedan drugačiji način. Nije bilo ogoljeno kao danas. Borac je, za mene, više od kluba”, jasan je Milan Bigović.

To je bilo i “Canovo” vreme. Stanimir Prelić je bio sponzor kluba.

“Sećam se, kada sam radio uporedo za radio i televiziju, uradio sam jednu reportažu. Borac je osnovan koliko se sećam na prvomajskom uranku. Neka mi ne zamere stariji igrači, ali ja sam radio, u vreme kada su igrali Dragutinović, Čakar, Anić i to društvo…Sa njima sam popio kafu, podržavao sam ih, šalio se…To je bilo van prenosa jer u prenosu novinar mora biti objektivan. Srcem sam uvek bio uz Borac i želeo mu sve najbolje”.

Čačanska publika je uvek bila specifična.

“Sa posebnim nabojem, probirljiva publika. Obišao sam mnoge stadione širom Evrope, ali naši Čačani uvek očekuju najviše. Aplauz mora da se zasluži, naročito naši, čačanski igrači”.

Kvalifikacione utakmice se ne zaboravljaju.

“Bio sam mali, a sećam se punih stadiona, kvalitetnih mečeva. Neka mi ne zamere ni mlađi, ni stariji, igrači ali možda je kvalitet fudbala bio bolji u ranijem periodu. Bilo je lepo videti mnogobrojne kolege, a mnogi su otišli. Borac zaslužuje mnogo više, elitu i mesto u sredini tabele. Ovo je grad talentovanih ljudi”.

Teško pitanje, najbolji igrači Borca u ovom veku!?

“Da se ne ogrešim o ranije igrače. O njima sam slušao od boljih, starijih kolega nego što sam ja. Bili  su bolji, talentovaniji reporteri…”.

Da se setimo tih radijskih reporetera.

“Mijailo Kostić, Jordan Ivanović, Milan Anđić, Radivoje Marković, Mile Stojiljković i Marko Marković, legenda, koji je debitovao baš u Čačku. Ja sam debitovao u Nišu, utakmica Radnički Niš – Sloboda Tuzla, pred raspad zemlje…Nisam imao sreće da prvi put nastupim u Čačku.Valjda, za moju generaciju, ima još vremena, da još nešto dobro uradimo. Podatak da je legendarni Marko Marković debitovao na stadionu kraj Morave govori šta je bio i šta jeste Borac. Veliki klub”, zaključio je Bigović.

Đ. Mečanin/Kablarnet.rs