– Čačak nije prepoznat kao fudbalski grad; FK Borac je proveo većinu svog postojanja u nižim ligama.

– Čačanski fudbal nije proizveo igrače ili trenere značajne na evropskom nivou, za razliku od susednog Užica.

– Mirko je započeo svoju fudbalsku karijeru u Čačku i prošao kroz razna trenerska rukovodstva koja su imala značajan uticaj na njegov razvoj.

– Debitovao je za prvi tim Borca 1997. godine i ističe sećanje na važnu utakmicu protiv Crvene zvezde 1999. godine.

– Uprkos skromnom talentu, Poledica ističe motivaciju i radnu etiku kao ključne za svoj napredak i uspeh u karijeri.

– Igrao je za Spartak iz Praga u Ligi šampiona, a najlepši period karijere proveo je igrajući za poljske klubove Lech i Legiju.

– Penzionisao se sa 30 godina kako bi se posvetio daljem obrazovanju i postao stručnjak u sportskom pravu, aktivan u UEFA i FIFA organizacijama.

– Ponosan je na svoju fudbalsku prošlost, ali izražava žaljenje zbog nedostatka lokalne podrške iz Čačka.

– Dragan Gane Dragutinović se ističe kao najbolji igrač u istoriji FK Borac.

Toplo preporučujemo da pročitate odgovore Mirka Poledice na neka naša pitanja!

Čačak grad fudbala?

“Pre svega želeo bih da razbijem mit o tome da je Čačak fudbalski grad. Čačak nije fudbalski grad niti je to ikada bio. Kroz istoriju čačanskog fudbala, a ove godine je zvanično 100 godina od osnivanja “upokojenog” FK Borac, klub je u najvišem stepenu takmičenja proveo samo 13 godina. Dakle, 87 godina Borac je bio drugoligaški klub, ili je igrao u regionalnom takmičenju. Posebno je interesantno da je Borac prvi put zaigrao u najvišem stepenu takmičenja 68 godina nakon osnivanja i to nakon raspada Jugoslavije. S tim u vezi, čačanski fudbal ima svoju istoriju i tradiciju ali nije fudbalski grad. Čačak je grad košarke”!

Čačanski treneri i igrači?

“Čačanski fudbal u svojoj stogodišnjoj istoriji nije dao nijednog igrača koji je ostavio dublji trag u evropskom fudbalu. Bilo je dobrih igrača ali vrhunskih nismo imali. Isto je i sa trenerima. Za 100 godina čačanski fudbal nije iznedrio nijednog trenera koji je radio na prosečnom ili evropskom nivou. To su sve nesporne činjenice. Ako uporedimo sa komšijama iz Užica, njihovi treneri su čak sedam puta nastupali na svetskim prvenstvima kao selektori, a neki od njihovih igrača su proglašavani za najbolje u najjačim svetskim ligama. Kuriozitet je i to da je Borac u Prvu ligu uveo trener iz Užica, Ivan Čančarević”. 

O Vašim trenerima?

“U Borcu sam prve treninge imao kod legendarnog Čvora, ostao mi je u jako lepoj uspomeni kao blag čovek koji je mnogo voleo decu i bio nam je kao drugi roditelj. Zbog Čvora sam zavoleo fudbal. Prvi put sam se registrovao 1989. godine nakon školskog takmičenja koje se igralo na stadionu kraj Morave, a selektirali su me Milovan Ćirković, Miki Rajevac i Dule Marić. Trener koji je najviše uticao na moj fudbalski razvoj u juniorskim selekcijama bio je Mićo Kovačević koji me najviše oblikovao kao igrača i imao najveći uticaj na moj fudbalski razvoj. Bilo je to vreme kada se trener mlađih kategorija poštovao i bio autoritet. Sećam se i Ćuke Radonjića da je povremeno dolazio da radi sa nama i puno smo naučili od njega. Ono što sve navedene trenere povezuje je što su nas prvo vaspitavali da budemo ljudi pa nakon toga igrači i mnogo sam im zahvalan na svim životnim lekcijama”. 

Prvi nastup za seniorski tim?

“Za prvi tim debitovao sam u maju 1997. godine protiv Crvene zvezde na Marakani, kod trenera Mihaila Kolarevića. Ušao sam u igru u 60. minutu. Sećam se da sam dan pre te utakmice morao da složim 10 metara drva iza garaže, na zahtev oca. Verovatno iz današnjeg ugla ovo izgleda jako smešno ali to su bila takva vremena. Mihailo Kolarević i Bija Stanković su ljudi koji su najviše zadužili čačanski fudbal i da su ih više slušali, Borac bi bio mnogo uspešniji klub. Kasnije sam igrao kod Prike Vulovića, Ćuke Radonjića, Slavenka Kuzeljevića, Slobodana Dogandžića, Dimitrija Mitrovića, Bana Smiljanića, Kece Vukovića”. 

Vaš najbolji meč u dresu Borca?

“Prva zvanična utakmica u tadašnjoj Jugoslaviji nakon bombardovanja bila je u Čačku, Borac – Crvena zvezda, 30.07.1999. Sećam se da je stadion bio prepun, ljudi su visili po drveću, na krovu kafane Lovac je bilo prepuno. Kažu da je bilo 12.000 ljudi. Tu utakmicu stariji pamte i po prekidu i nezapamćenoj tuči navijača na terenu. Završena je rezultatom 2:2, iako smo do 85. minuta vodili 2:1, a Zoki Maričić je pogodio prečku pri tom rezultatu. Ova utakmica je za moju generaciju bila jako važna. Branko Jelić je ubrzo otišao u Crvenu zvezdu, a ja sam na kraju sezone otišao u Vojvodinu na poziv Ilije Pantelića i Dragomira Okuke. To je po mojim sećanjima najbolja utakmica koju sam odigrao za ukupno 14 godina koliko sam proveo u klubu od juniorskih dana”. 

U svetu postoji jedno carstvo, u njemu caruje drugarstvo?

“Sa svim igračima iz juniorskog vremena sam ostao u dobrim odnosima, sa nekima se i dalje družim, sa nekima se povremeno čujem. Možda smo jedna od najuspešnijih generacija u istoriji kluba iako mislim da nismo bili najtalentovaniji. Sticajem okolnosti naš juniorski staž se završio kada je Stanimir Prelić Cane napustio klub i svi smo dobili šansu da igramo za prvi tim zbog toga što klub nije imao novca da dovodi igrače sa strane. Sjajne karijere su napravili Milivoje Vitakić, Saša Zimonjić, Branko Jelić, Dragan Dragutinović itd…Verovatno mnogi ne znaju da je jedan deo svoje juniorske karijere sa nama u Čačku proveo i Danijel Ljubolja koji je takođe napravio sjajnu karijeru”. 

Vitaka, Zimonja, Jelka, Gane…

“Nisam bio talentovan igrač, sigurno najmanje talentovan od svih gore navedenih ali sam imao neverovatnu motivaciju i radnu etiku. Najviše sam voleo da igram pored Milivoja Vitakića, pored njega sam se osećao najsigurnije na terenu zato što sam znao da me nikada neće “prodati” i da je uvek tu da pomogne i preuzme teret odgovornosti. Saša Zimonjić je bio najtalentovaniji u generaciji, a Branko Jelić veoma moderan, atipičan za to vreme, brz, snažan, spretan. Gane Dragutinović je bio vojnik kluba i ostavio je najdublji trag u Borcu od svih nas. Bilo je još sjajnih igrača ali nažalost nisu se najbolje snašli u fudbalu”. 

Prvi igrač iz Čačka koji je zaigrao u Ligi šampiona?

“Često u šali kažem da je jadan čačanski fudbal kada je čekao mene sa dve leve noge da zaigram prvi u Ligi šampiona. Bilo je to u sezoni 2003/04 kada sam nastupao za Spartu iz Praga, šampionsku generaciju koju je predvodio Karel Poborski. Ispali smo u 1/8 finala od Milana, onog strašnog Milana koji su predvodili Maldini, Inzagi, Kaka, Kafu, Ševčenko, iako smo prvu utakmicu odigrali 0:0”. 

Najlepši period u karijeri?

“Pa to su godine koje sam proveo u Poljskoj, igrao sam za dva njihova najveća kluba, Lech i Legiju. Iz Lecha sam napravio sjajan transfer u Spartu iz Praga, a sa Legijom sam osvojio titulu 2006. godine. Pre mesec dana bio sam u Varšavi sa ćerkom da posetimo klub, tačno 20 godina nakon osvojene titule. Imao sam privilegiju da prvi put vidim svoju fotografiju u muzejskom delu novoizgrađenog stadiona i da evociram neke lepe uspomene. Eto šta ti je život, u Čačku u kome sam rođen i odrastao skinuli su mi sliku sa zida, a u Varšavi mi postavili”. 

 Nakon igračke usledila je veoma uspešna karijera na polju sportskog prava?

“Rano sam prestao da igram, sa 30 godina. Odluku sam doneo svesno iako sam bio zdrav zbog toga što sam želeo da steknem visoko obrazovanje. Završio sam Fakultet za sport u Novom Sadu, kao i Fudbalsko pravo kao student prve generacije FIFA studenata. Sportsko pravo je moja najveća ljubav i imam iza sebe na stotine učešća u međunarodnim arbitražama ispred FIFA Tribunala i Suda za sportsku arbitražu u Lozani (CAS). Moje radove možete pronaći i u javno dostupnim dokumentima koje izdaje FIFA. Bio sam četiri godine član Izvršnog odbora svetskog udruženja profesionalnih igrača FIFPRO, a trenutno sam član UEFA Komisije za nacionalne asocijacije, koja je jedna od najvažnijih u UEFA sistemu. Često me pozivaju iz sveta da dođem i održim predavanje, edukujem nove generacije. Nedavno sam bio i u Hagu gde sam bio specijalni gost Europola, gde sam održao jedno predavanje na temu nameštanja utakmica. Zanimljivo je da me nikada niko ko upravlja čačanskim sportom nije pitao za mišljenje, iako sam u Čačku rođen i uvek potenciram da je to moj grad”. 

 Neke odgovore ste dobili tek 2019. godine?

“Odrastao sam slušajući priče o igračima Borca koji su sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka nastupali za klub. Bila su to neka druga vremena iako je nesporno da su oni imali veliki uticaj na čačanski fudbal, uspeli su da povežu lokalnu zajednicu sa klubom i da se svaki građanin identifikuje sa klubom. S tim u vezi zaslužuju veliko poštovanje. Međutim, uvek sam se pitao kako je moguće da su bili tako dobri, a da su sve te godine igrali u drugoj ligi tadašnje Jugoslavije. Odgovor sam dobio tek 2019. godine, kada je ugašen naš Borac. Niko iz tih generacija nije rekao jednu reč kada se gasio klub, štaviše, mnogi su dali podšku, što jasno ukazuje na to da te generacije nisu imale karakter. Ko nema karakter on igra drugu ligu i nema legitimitet da priča bilo šta”. 

Najbolji igrač u istoriji Borca je…

“Bez ikakve dileme Dragan Gane Dragutinović. Od 13 sezona u najvišem stepenu takmičenja, igrao je u 12, a od toga 10 godina je bio kapiten tima. Odigrao je najviše utakmica u istoriji kluba. Ušao je sa Borcem u prvu omladinsku ligu, u Super ligu Srbije za seniore, kao kapiten je predvodio Borac u istorijiskim utakmicama u kvalifikacijama za UEFA Ligu Evrope, a u sezoni koja je prethodila bio je najbolji igrač. I sada treba neko da mi pravi poređenje između Gana koji je predvodio Borac na Amsterdam Areni i ovih drugoligaških igrača što nam i dalje pričaju priče kako su razbili Teteks iz Tetova i Trepču iz Kosovske Mitrovice”.

 Hvala svima koji su deo ove priče. Veliki pozdrav iz srca, Mirko Poledica!