– Božidar Plazinić je poznat kako po slikarskom talentu, tako i po svojoj sportskoj karijeri.

– Pored umetnosti, posvetio se fudbalu, gde je igrao za nekoliko timova, uključujući Autoprevoz, kakanjski Rudar, BASK u Rumuniji, Jelicu iz Goračića i Parmenac.

– Smatra da je spoj fizičke aktivnosti i intelektualnog rada ključ za kompletnog i zdravog pojedinca.

– Iako je trenutno u 73. godini života, Plazinić održava formu trčeći osam do deset kilometara nekoliko puta nedeljno.

– Ističe genetiku kao mogući faktor svoje dugovečnosti u sportu.

Донирај

Nastavljamo razgovor sa Božom Plazinićem, čačanskim umetnikom čija reputacija prelazi granice naše zemlje. Razgovor započet na fudbalske teme, sada se preusmerava na slikarstvo.

“Sport me i dalje drži vitalnim. Bez obzira na godine, dvaput ili triput nedeljno trčim po osam kilometara. Iako sam u 73. godini, kondicija mi je na zavidnom nivou. Da li je to rezultat posvećenosti ili genetike, teško je reći. Ono što je sigurno, jeste da mi prija.”

Da li se može reći da ovim negujete i telo i duh?

“I danas sam aktivan umetnik i redovno izlažem svoje radove. Iako se nalazim u evropskim slikarskim krugovima, Čačku nedostaje umetnička infrastruktura, posebno ateljei. Talentovani umetnici često napuštaju grad jer u Čačku ne nalaze prostor za svoj rad. Rade Mutapović, cenjeni vajar, napustio je grad u potrazi za ateljeom u Beogradu. Čačak ima bogatu umetničku tradiciju, ali nedostaje podrška za razvoj nove generacije stvaraoca.”

Možda aludirate na Nadeždu Petrović?

“Nažalost, memorijal posvećen njoj nije održan zbog finansijskih razloga. Nadežda Petrović nije bila samo izvanredna umetnica; učestvovala je u oba Balkanska rata i Prvom svetskom ratu, dajući život za svoju zemlju. To je najstarija manifestacija ovog tipa u bivšoj Jugoslaviji, ali je prekinuta. Iako se smatramo jednom od jačih država Evrope, nažalost, ne nalazimo sredstva za takve manifestacije.”

Koliko Čačak ima akademskih slikara?

“Imamo čak 48 akademskih slikara, ali njihova prisutnost je uglavnom neprimetna. Mnogi od njih nisu aktivni ni u obrazovnim institucijama.”

Šta je sa Nebojšom Bežanićem?

“Bežanić je bio izuzetno talentovan umetnik, a danas je zreo stvaralac čiji se radovi mogu videti u Parizu, Barseloni i Luksemburgu. Nažalost, Čačak retko prepoznaje i priznaje svoje uspešne umetnike.”

A Milija Belić?

“Belić potiče iz Ostre, a doktorirao je na Sorboni. U Čačku za njega jedva ko zna, iako će ubrzo održati predavanje u SANU o vezi matematike i umetnosti. To je problematično jer nedovoljno cenimo svoje talentovane sugrađane.”

Imali ste značajnu izložbu u KC Čačka sa 247 radova?

“Da, tema te izložbe bila je fokusirana na manjak unutrašnjeg svetla. Inspiraciju sam crpio iz naslovnica novina koje nas svakodnevno bombarduju negativnošću. Cilj mi je bio da kroz umetnost prenesem pozitivnu energiju i doprinesem kulturi.”

Kada ste poslednji put gledali Borac?

“Bilo je to pre puno godina. Moj rođak je tada igrao, a Dule Vulović je bio trener. Plazina je bio izuzetno talentovan i uspeo je postići mnogo bez formalnog obrazovanja u fudbalu. Danas, taj talent bi sigurno procvetao još više.”

Kakav je vaš stav o modernom fudbalu?

“Ono što danas nazivamo fudbalom, zapravo nije fudbal. To je odraz stanja u državi. Iako se ulaže u izgradnju novih stadiona, moramo shvatiti da najtalentovaniji dolaze iz skromnih uslova. Privatizacija klubova mogla bi osnažiti fudbal. Važno je da klubovi osnuju svoje fudbalske škole kako bi stvarali školovane fudbalere, što bi dugoročno poboljšalo kvalitet igre. Budućnost srpskog fudbala leži u podršci mlađim generacijama i razvoju lokalnih talenata.”

Đ. Mečanin/Kablarnet.rs

Umetnik Božidar Plazinić nije samo majstor slikarskog platna, već ga krasi i bogata sportska karijera, posebno na fudbalskom terenu. Kada smo upitali ovog renomiranog slikara kako usklađuje sportsku strast sa umetničkim nadahnućima, odgovorio je sa osmehom:

„U antičkoj Grčkoj postojalo je savršeno slaganje s obzirom da su negovali i telo i um. Spoj ta dva elementa čini celokupnog, zdravog pojedinca. Atletika je bila moj prvi izbor, no zbog brzine sam se brzo preusmerio na fudbal. Možda je neumoljivo nabrajanje suvišno, ali igrao sam za Autoprevoz, u Srpskoj ligi, kakanjskom Rudaru i BASK-u u Rumuniji. Nakon toga, nastupao sam za lokalne timove poput Jelice iz Goračića i svoju sportsku karijeru završio sam u Parmencu, u najnižem rangu u svojoj 42. godini”.

Tajna Vaše sportske dugovečnosti?

“Danas, u 73. godini života, još uvek održavam formu i istrčim osam do deset kilometara u šest ujutru. Jutros sam, na primer, u šest sati bio na stazi, a ovo ponavljam dva ili tri puta nedeljno. Možda je zaista sve u genetici“, kroz smeh nam priča Plazinić.

Nastavljamo razgovor sa Božom Plazinićem, čačanskim umetnikom, koji je poznat širom planete. I dalje vodimo razgovor na fudbalske teme, ali malo i o slikarstvu.

“Nisam prekinuo da se bavim sportom, dva tri puta nedeljno, trčim po osam kilometara. U 73. godini održavam kondiciju, da li sam pripremljen ili je genetika u pitanju, ne znam. Ne mogu da pružim recept ili savet. Ovo meni prija”.

Tako održavate i telo i duh?

“Još sam aktivan umetnik, izlažem…Sticajem okolnosti nalazim se na evropskoj slikarskoj sceni. Čačak je imao baš dobre slikare, ali nam fale ateljei, makar dva. U 21. veku, u Srbiji, Čačak je jedini grad koji nema ni jedan atelje…Lučani, Guča, Milanovac, svi imaju umetnički atelje i zbog toga talentovani ljudi odlaze. Fenomenalni vajar, Rade Mutapović, je otišao jer je sa doktoratom bio predavač u srednjoj školi. Otišao je u Beograd zbog jedne sobice gde je trebalo da ima atelje. Čačak nema sluha za stvaralaštvo, a ima čvrste temelje”.

Mislite na veliku Nadeždu Petrović?

“Memorijal Nadežda Petrović nije održan zbog novca. Da izuzmemo kakav je umetnik, ali je učesnica Balkanskih ratova, potom, Prvog svetskog rata. Dala je život za Srbiju. Reč je o najstarijoj manifestaciji u bivšoj Jugoslaviji, nije prekidana ni 1991. godine, ni 1999. godine, a prekinuta je sada. Dalje, pročitao sam da smo najsnažnija zemlja u Evropi, i nemamo para za jednu takvu manifestaciju!”

Koliko Čačak ima akademskih slikara?

“Ravno 48, ali gde su, imaju samo diplome. Mnogi nisu ni u školama”.

Šta je sa Nebojšom Bežanićem?

“Bio je veliki talenat, sada je zreo umetnik. Bio je u mom beogradskom ateljeu, sa 17 godina je upisao akademiju…Nebojša i Žarko Vučković su sa najmanje godina upisali akademiju. Nebojša je u Parizu, ima ga po nekim izložbama, u Parizu, Barseloni, Luksemburgu, značajan umetnik, ne znam da li ga se Čačak seća”.

A Milija Belić?

“Vodi poreklo iz Ostre, tačnije njegov tata je rođen u Ostri. Doktorirao je na Sorboni, beogradski je đak…U Čačku za njega niko nije čuo dok nisam preporučio da štampaju knjigu Milijinih eseja. U septembru će imati predavanje u SANU na temu odnos matematike i umetnosti, muzike pre svega. To je naša boljka jer ne poznajemo naše uspešne ljude”.

U KC Čačka imali ste 247 radova?

“Da na samostalnoj izložbi pre nekoliko meseci. Tema je bila vrlo malo svetlosti, nedostatak te unutrašnje svetlosti, a motiv su bili naslovi naših novina koji nas bombarduju užasnim vestima, a nas deprimiraju. Služe za podizanje tiraža. Pravio sam crteže preko takvih naslova koje sam želeo da prevedem u estetiku. Da stvorim pozitivan duh, kulturu…”

Kada ste poslednji put gledali Borac?

“Davno, kada je moj rođak igrao u Borcu, tada je trener bio Dule Vulović. Plazina je talentovan, propustio je škole fudbala, ali mu to nije smetalo da postane jedan od najboljih igrača Borca. Igrao je na talenat, lucidnost…Bio bi najbolji igrač u ovo vreme”.

Fudbal danas?

“Pa ne postoji. Ovo što se igra nije fudbal, a posledica je stanja u državi gde sve truli pa i fudbal. Ima nešto pozitivno, gradimo nove stadione, pa kada se naprave možda će biti i igrača. A ja znam da najbolji dolaze sa poljančeta. Igrao sam u parku, Kolar je prošao, video brzinu i pozvao me da treniram. Svi smo počeli na poljančetu, sa loptom koja se šnirala, duvala na crevo, kopačke su bile zakrpljene…Posle treninga i utakmice čaj sa limunam nam je bio honorar. Svi smo igrali sa više srca nego što se danas igra za novac. Pare ne igraju fudbal. Kažu Zvezdin tim je skuplji 10 puta od izraelskog sastava. Rešenje, za naš fudbal, je privatizacija klubova, budžeti odnosno oni koji daju novac nemaju ga dovoljno. Dalje, klubovi koji nemaju škole nisu klubovi. Nekada, od 20 juniora, trojica uđu u prvi tim, a ostali idu na kaljenje u nižerazredne ekipe. Školovani igrači podižu nivo fudbala u manjim sredinama iz kojih se dovode talentovani dečaci. Mlađe kategorije moraju da se finansiraju, a ne da dovodimo gotove, trećerazredne, fudbalere. To nije budućnost srpskog fudbala”, konstatovao je Božo Plazinić.

Đ. Mečanin/Kablarnet.rs