Dobrilo Jojić je relativno kasno započeo svoje putovanje u svet košarke. Njegov otac mu je, zbog školskih obaveza, uskraćivao mogućnost da igra, ali uprkos tome, Dobrilo je u drugom razredu srednje škole pronašao svoj put do kluba Roklija Mišovića. Neverovatnim tempom, za samo šest meseci nakon što je krenuo sa treninzima, bio je spreman za pripreme sa prvim timom i 1974./75. godine otpočeo je svoju prvu seniorsku sezonu.

“Prvobitno sam bio deo tima, ali bez značajnijeg učinka. Ipak, već sledeće godine, tokom kvalifikacija u Srbobranu, postigao sam odlučujući koš protiv Željezničara. Nažalost, sledećeg dana smo izgubili od Industromontaže i ispali iz lige. U narednoj sezoni, borili smo se u Prvoj ‘B’ ligi, dok sam ja bio pozajmljen ekipi Želа. Sezona 78./79. godine je bila moja možda najbolja, pod vođstvom Ace Nikolića. Tada sam, igrajući za Borac, na utakmici protiv Cibone postigao 23 poena samo u prvom poluvremenu. Moja karijera i uspeh Borca su rasli zajedno,” objašnjava Dobrilo Jojić, sadašnji trener i ključna figura Mladosti.

Imate li sećanja na saigrače iz vremena kada ste igrali za Borac i tadašnje trenere?

“U juniorskom timu su bili Bane Bokić, Milan Josipović Skobalj i Miro Stefanović, svi smo stremili prvom timu. To je bila jedna izvanredna generacija, sa imenima poput Mišovića, Purića, Katanića i Drobnjaka. Imali smo vrhunskog trenera Conju Koprivicu, jednog od najboljih u bivšoj državi. Tu je bio i Ratko Joksić, koji je izuzetan uticaj imao na tehniku, dok je u Želu legendarni Prevo Vučićević usmeravao mlade talente. Ta imena su ostavila neizbrisiv trag u trenerskom svetu, Conja, Prevo, Ratko…”

 Ko su bili Vaši saigrači iz prvog tima?

“Kao što sam pomenuo, tu su bili Mišović, Purić, Drobnjak, Katanić, Arsić… Kasnije su nam se pridružili Androić, Željko Obradović, Rajko Maravić, Mićko Urošević, Aco Pavlović, Dejan Tomić… Tokom sezone 78./79. smo zauzeli četvrtu poziciju sa Acom Nikolićem, ali naredne godine, uprkos sjajnom timu, ispali smo iz lige. U porazima, često sa pola koša, presudili su na sedam ili osam mečeva. No, već naredne godine smo se vratili, predvođeni iskusnim Kurćibom i mnom, kao i sa mladim snagama poput Vladimira i Žoca, prošli smo kroz ‘B’ ligu i vratili se u ‘A’.”

Koji je najveći rezultatski uspeh Borca?

“Ah, sećam se, dobio sam predivnu knjigu o košarci koja pokriva period od 1946. do 2026. godine. Autor je napravio izvanredan poduhvat, mnogo toga može da se sazna iz nje. Među najvećim uspesima Borca, pored četvrte pozicije i povratka u ‘A’ ligu, bilo je i učešće u Kupu Radivoja Koraća, kada je i Kićanović zablistao sezonom u našem klubu,” prisetio se Dobrilo Jojić.

Protiv Partizana, te jedne nezaboravne sezone, mnogi navijači zauzeli su čak i parket jer nije bilo više mesta na tribinama.

„Kurćuba i ja smo se isticali kao najiskusniji igrači u sezoni kada smo se ponovo priključili elitnoj ligi. U ekipi su bili i legendarni Željko i Vlade…Prošetali smo se kroz ‘B’ ligu i trijumfalno se vratili u elitu“, nastavlja Joja, evocirajući uspomene na strastvene navijače tog perioda.

„Čačak je grad satkan od ljubavi prema košarci. To je sport koji je duboko utkan u našu kulturu i identitet. Dvorana je bila prepunjena do te mere da su ljudi, povrh dvorane, zauzimali konstrukcije kako bi prisustvovali. Postoje fotografije koje to svedoče. Tokom tih strastvenih susreta s Partizanom, publika je bila toliko zanesena da su neki završili na samom terenu. Zima je dodavala svoj pečat, stvarajući kondenzaciju zbog koje je pod bio klizav, što je davalo utisak kao da igramo hokej, a ne košarku.“

U Čačku je žamor o utakmicama trajao danima — sedam dana pre i sedam dana posle odigravanja.

„Da, to su bile analize i diskusije pravih zaljubljenika u sport. Čačak je poznat po svojoj najobrazovanijoj publici. Čak su i sudije priznavale: ‘Kada mi neko u Čačku komentariše moju odluku, siguran sam da sam pogrešio.’ Danas, zbog prevelike ponude sportskih događaja, od Evrolige nadalje, ljudi zimi radije ostaju kod kuće uz televizor. Publika je manje brojnosti, a takvu atmosferu dvorane teško je ponovo doživeti.“

A kada bismo sastavili listu najboljih igrača, koje bismo odabrali? Svakako, uz razumevanje da svako ima pravo na svoje mišljenje.

„Igrao sam i s generacijama starijim i mlađim od mene. Džoli, Čuri, Nikola Jovanović, Šušić… Mišljenja su razna. Neki veruju da je ranije bilo bolje, dok drugi misle suprotno. Nisam u mogućnosti da se opredelim, ali za čačansku košarku je najviše učinio Radmilo Mišović. Dragan Arsić i Maško Purić slede ga na listi, uz imena poput Mirka Drobnjaka, Marka Ivanovića, Vlada Androića, Mićka Uroševića, Kiće i Žoca… Svi su oni ostavili neizbrisiv trag”.

O budućim nadama i naslednicima takođe razgovaramo sa ekspertom za mlade igrače Dobrilom Jojićem.

“Sigurno da su mlađi igrači, poput Tea, Savana i Labovića, ostavili značajan trag igrajući za Borac, a to je plod dobre saradnje sa FMP-om. Najčešće sam govorio o igračima koji su stasali u Čačku, ali mnogo su važni tadašnji momci poput Arsa iz Kraljeva, Mićka iz Užica, Rajka iz Željezničara, koji je ovde našao svoj dom… Zasluge takođe pripadaju istaknutim pojedincima poput Mira, Bukve, Nikole Jovanovića, Šula, Džolija, Čurija, Zokija Radisavčevića i mnogih drugih kao što su Jorović, Malina, Mićić, Protić… Sigurno sam izostavio nekoga ko takođe zaslužuje da se pomene”.

Kako se košarka promenila kroz godine?

“Danas se mnogo više fokus stavlja na defanzivu. U prošlosti smo igrali ofanzivnije, sa lepršavim stilom, koji je bio estetski privlačan, i ja se još uvek zalažem za takvu košarku. Međutim, skidam kapu i mlađim generacijama za njihov trud.”

Treneri su imali ogroman uticaj na razvoj košarke u Čačku?

“Profesor Nikolić je dve godine bio u Borcu i doneo je brojne inovacije, zbog čega je i stekao reputaciju profesora košarke. Pominjao sam trenere kao što su Conja, Ratko, Rokli, Janjo, Vlade Androić, pa Raško Bojić, koji je možda najduže bio na klupi Borca… Zatim tu su i Dejan Mijatović, a sada Saša Ocokoljić… Borac se suočava s izazovima u ABA ligi zbog ograničenog budžeta u poređenju s drugim klubovima, ali uspeli su da ostanu u takmičenju, pa ćemo videti kako će nova sezona izgledati. Ne treba zaboraviti ni angažman Pejanovića, Milića i svih drugih koji su deo ove priče.”

Ne smemo zaboraviti kuma?

“Željko je često dolazio kao mentor u Borac, posebno tokom svojih pauza. Njegov rad sa našim trenerima bio je od neprocenjivog značaja. O Željkovim veštinama kao trenera, koji je priznat širom Evrope i sveta, ne treba trošiti reči. Pored toga, želim da pomenem i Darka Rajakovića, koji je ovde započeo svoj put od škole košarke pa sve do trenera u NBA ligi, što zaslužuje svaku pohvalu.”

Sada, malo o Vama. Šta je sledilo nakon Borca?

“Nakon igračke karijere, kratko sam sa Dekijem Tomićem bio trener Borca, pa je Ratko nastavio tamo gde sam stao. Još jednu sezonu sam odigrao za Žele, a zatim je počelo novo poglavlje u mom životu.”

I zaista, nova istorija se počela ispisivati?

“Sa Vladom Andoićem i Dejanom Tomićem, počeo sam da radim u ŠK Čačak, koju je osnovao Ratko Joksić. Ubrzo je registrovan klub YU 32, čiji su osnivači bili Ratko, Vlade, Dejan i ja. Inspirisali smo se Želovim modelom, koji je uključivao profesore iz škola u školi košarke, ali smo mi odlučili da angažujemo trenere. Vlade je radio u Milici, Dejan u Svetom Savi, a ja u Vuku… Klub YU 32 je zvanično osnovan u februaru 1997. godine, a kasnije smo promenili ime u Mladost. YU 32 je zvučalo više kao ime za golubove.”

Bjelić, Jojić i Zlatko Bolić

Sledeće godine obeležavate tri decenije postojanja kluba?

“Da, 27. februara 2027. godine biće obeleženo 30 godina našeg rada. Počeli smo s generacijom ’84, gde je bio Miloš Pešić, i tada smo organizovali polufinale Srbije za kadete. Učestvovali su i Darko Miličić, Luka Bogdanović, a nedavno sam se sreo s Darkom koji se seća tog turnira. Nakon toga usledila je ekspanzija, dva puta smo osvajali titulu pionirskog prvaka Srbije s trenerima Vojom Popovićem i Šulom, a kasnije je Šušić bio glavni trener. Dejan Kolarević je vodio generaciju ’90, i bili smo vicešampioni Srbije i drugoplasirani na takmičenju SiCG. Tad je Nikola Vučević, član Mornara, učestvovao na turniru”, seća se Jojić.

U završnom delu razgovora sa Dobrilom Jojićem u okviru rubrike “I JA SAM IGRAO ZA BORAC”, osvrćemo se na školu košarke Čačak, poznatu kao YU 32, a danas kao KK Mladost. Naš utisak je, možda pogrešan, da ste iskoristili stagnaciju Borca i Žela.

“Ne bih unapred rekao da je reč o stagnaciji tih klubova. Borac je oduvek bio vodeći klub i tako treba da ostane, kako sada, tako i u budućnosti. Moguće je da je Žele oslonjen na sjaj prethodnih uspeha. Definitivno nas nisu shvatili ozbiljno, ali naš stručno trenerski kadar i kvalitetan rad privukli su roditelje da svoju decu upišu u Mladost. Počeli smo sa decom iz prvog i drugog razreda osnovne škole, i svi su bili verni klubu. Voleo bih da naglasim doprinos značajnih imena, barem nekih… Marko Marinović, Uroš Tripković, prešli su u Borac pod koordinacijom Aca Puša, što je potpuno prirodno. Vođstvo generacije iz 1984. godine preuzeo je Miloš Pešić, zatim Nemanja Protić iz generacije 1985, dok je Đorđe Mićić, rođen 1983. godine, napravio briljantnu karijeru nakon prelaska u Žele i Borac. Ne smemo zaboraviti ni Karelija i izvanrednog Miloša Papića koji se posvetio nauci. Slede nova generacija talentovanih kao što su: Saša Avramović, Aleksa Avramović, Nikola Kočović, Marko Radovanović, Petar Rakićević, Miloš Janković, Sreten Knežević… Najveći uspeh za nas je što su ostali u svetu košarke, bilo kroz Mladost, Borac, Žele ili kroz neku drugu liniju.”

Pripremate monografiju povodom tri decenije rada kluba.

“U monografiji moramo pomenuti svu decu, košarkaše koji su ostavili trag. Takođe, i trenere – tokom 30 godina kroz klub je prošlo i još uvek radi čak 36 trenera. Trudićemo se da nikoga slučajno ne zaboravimo.”

Koje trenere biste posebno istakli u trenutnom radu Mladosti?

“Prvi trener je Mihailo Šušić, zatim tu su Dejan Kolarević, Vladan Tutunović, Lazar Gojković, Ivan Milovanović. U školi košarke rade Ivan Kandić, Srđan Radenović, Dukanac, Zoran Zelenović, Filip Smolović… Ovi treneri su okosnica svih uspeha Mladosti. Opšte mišljenje je da su treneri čačanskih klubova najveća dragocenost Čačka. Govorim o ljudima koji deluju u svim čačanskim klubovima, a posebno moram istaći Zorana Krivokapića, osnivača Čačka 94.”

Bjelić, Jojić, Bolić, Šušić i Kolarević

Kako biste opisali trenutnu košarkašku strukturu u Čačku?

“Izvanrednu. Borac je u ABA ligi, Čačak 94 u Košarkaškoj ligi Srbije, Žele u Srpskoj ligi, Mladost u Drugoj srpskoj ligi kao i Morava iz Zablaća. Ceo sistem je osmišljen da igrači iz Čačka budu integralni deo te priče. Publici su najdraža deca iz Čačka, što je sasvim logično. Ipak, sastav Borca nije moguće sklopiti bez stranaca, to je realnost. Mladi igrači moraju dobijati šanse kroz sve klubove – Čačak 94, Žele, Mladost… O trenerima se ne sme suditi previše strogo jer njihov opstanak zavisi od rezultata.”

Da li primetite mlade talente u Čačku?

“Pothranjujem nadu u najmlađeg Šušića, zatim tu su najstariji Bjelić, Radović… Naravno, ne smemo zaboraviti Aleksu Avramovića, nosioca seniorske reprezentacije. Takođe, Pavla Nikolića koji je otišao u SAD, uz nadu da to neće omesti ne samo srpsku nego i evropsku košarku. Roditeljske i igračke odluke ne treba strogo prosuđivati. U igri je veliki novac i dodatni uslovi za rad. Mladost je bila šampion Srbije s igračima mlađim za godinu dana. Na završnom turniru kadeta nismo izdržali pritisak, izgubili smo od Zvezde, čime je počeo mali pad. Bjelić je bio u Realu, Šušić je potpisao za Bajern, Obrenić, Radulović, Jekić i Perendija otišli su u Borac, braća Zekavica, Todorović, Maksić su u Želu, dok je Bojović u Dinamiku. Mladost se smatra sinonimom rada s decom koja u određenom momentu teže da igraju kadetsku, juniorsku i seniorsku košarku.”

 Koje su osnovne vrednosti kojima se vodite u razvoju čačanske košarke?

“Nisam siguran ko bi mogao okupljati sve čačanske klubove i doprineti dogovoru u interesu svih ekipa. Borac treba da bude prioritet. Cilj je stvaranje igrača za Borac. Moramo kvalitetno raditi kroz sve filterske korake; kadetska, juniorska, srpske lige, Košarkaška liga Srbije – i tako dovesti igrače u Borac i dalje… To je oduvek bio cilj.”

Imate li posebnu ljubav prema određenom aspektu košarke?

“Moja najveća strast su utakmice mlađih kategorija. To je moja struka, od najmlađih pionira pa nadalje. NBA ne pratim mnogo, gledam Evroligu, Zvezdu Partizan, sada i Panatinaikos zbog kuma Željka i Vlada Andoća. Ipak, moj život su deca, svakog igrača znam, koje je godište, selekcija…To je moj život”.

Čačani vole da diskutuju i polemišu oko igrača čije dresovi treba okačiti u dvorani.

“Svakako dres Mirka Drobnjaka, Maška Purića, Radivoja Živkovića…Top igrače i košarkaše koji su proveli osam, devet godina u Borcu ili deceniju ili deceniju i po”, konstatuje Dobrilo Jojić.

Đurđe Mečanin/Kablarnet.rs

Đurđe Mečanin