O budućim nadama i naslednicima, kazali smo,  razgovaraćemo u sledećem delu s Dobrilom Jojićem.

“Sigurno da su mlađi igrači, poput Tea, Savana i Labovića, ostavili značajan trag igrajući za Borac, a to je plod dobre saradnje sa FMP-om. Najčešće sam govorio o igračima koji su stasali u Čačku, ali mnogo su važni momci poput Arsa iz Kraljeva, Mićka iz Užica, Rajka iz Željezničara, koji je ovde našao svoj dom… Zasluge takođe pripadaju istaknutim pojedincima poput Mira, Bukve, Nikole Jovanovića, Šula, Džolija, Čurija, Zokija Radisavčevića i mnogih drugih kao što su Jorović, Malina, Mićić, Protić… Sigurno sam izostavio nekoga ko takođe zaslužuje da se pomene”.

Kako se košarka promenila kroz godine?

“Danas se mnogo više fokus stavlja na defanzivu. U prošlosti smo igrali ofanzivnije, sa lepršavim stilom, koji je bio estetski privlačan, i ja se još uvek zalažem za takvu košarku. Međutim, skidam kapu i mlađim generacijama za njihov trud.”

Treneri su imali ogroman uticaj na razvoj košarke u Čačku?

“Profesor Nikolić je dve godine bio u Borcu i doneo je brojne inovacije, zbog čega je i stekao reputaciju profesora košarke. Pominjao sam trenere kao što su Conja, Ratko, Rokli, Janjo, Vlade Androić, pa Raško Bojić, koji je možda najduže bio na klupi Borca… Zatim tu su i Dejan Mijatović, a sada Saša Ocokoljić… Borac se suočava s izazovima u ABA ligi zbog ograničenog budžeta u poređenju s drugim klubovima, ali uspeli su da ostanu u takmičenju, pa ćemo videti kako će nova sezona izgledati. Ne treba zaboraviti ni angažman Pejanovića, Milića i svih drugih koji su deo ove priče.”

Ne smemo zaboraviti kuma?

“Željko je često dolazio kao mentor u Borac, posebno tokom svojih pauza. Njegov rad sa našim trenerima bio je od neprocenjivog značaja. O Željkovim veštinama kao trenera, koji je priznat širom Evrope i sveta, ne treba trošiti reči. Pored toga, želim da pomenem i Darka Rajakovića, koji je ovde započeo svoj put od škole košarke pa sve do trenera u NBA ligi, što zaslužuje svaku pohvalu.”

Sada, malo o Vama. Šta je sledilo nakon Borca?

“Nakon igračke karijere, kratko sam sa Dekijem Tomićem bio trener Borca, pa je Ratko nastavio tamo gde sam stao. Još jednu sezonu sam odigrao za Žele, a zatim je počelo novo poglavlje u mom životu.”

I zaista, nova istorija se počela ispisivati?

“Sa Vladom Andoićem i Dejanom Tomićem, počeo sam da radim u ŠK Čačak, koju je osnovao Ratko Joksić. Ubrzo je registrovan klub YU 32, čiji su osnivači bili Ratko, Vlade, Dejan i ja. Inspirisali smo se Želovim modelom, koji je uključivao profesore iz škola u školi košarke, ali smo mi odlučili da angažujemo trenere. Vlade je radio u Milici, Dejan u Svetom Savi, a ja u Vuku… Klub YU 32 je zvanično osnovan u februaru 1997. godine, a kasnije smo promenili ime u Mladost. YU 32 je zvučalo više kao ime za golubove.”

Sledeće godine obeležavate tri decenije postojanja kluba?

“Da, 27. februara 2027. godine biće obeleženo 30 godina našeg rada. Počeli smo s generacijom ’84, gde je bio Pešić, i tada smo organizovali polufinale Srbije za kadete. Učestvovali su i Miličić, Luka Bogdanović, a nedavno sam se sreo s Darkom koji se seća tog turnira. Nakon toga usledila je ekspanzija; dva puta smo osvajali titulu pionirskog prvaka Srbije s trenerima Vojom Popovićem i Šulom, a kasnije je Šušić bio glavni trener. Dejan Kolarević je vodio generaciju ’90, i bili smo vicešampioni Srbije i drugoplasirani na takmičenju SiCG. Tad je Nikola Vučević, član Mornara, učestvovao na turniru”, zaključuje treći deo razgovora Jojić.

Đurđe Mečanin