Tri decenije posvećene sportu i zdravlju sportista! Doktor Miks Luković je jedna od onih osoba koje su ostavile neizbrisiv trag u čačanskom sportu. Od 1983. do 2001. godine bio je lekar FK Borac, preuzevši tu ulogu od svog kolege i prijatelja doktora Boka Kojića. A zanimljivo je da su ova dvojica doktora zajedno radili i u hitnoj pomoći — prava ekipa, i na terenu i van njega!  Lekar FK Borac preuzima ogroman teret odgovornosti. Kako je i sam doktor Kojić znao — lečenje sportista je ozbiljan posao, i nije mogao bez pouzdane pomoći.  Ali Miksova karijera sportskog lekara ne staje na fudbalu. Nakon Borca, pet godina posvetio se Remontu, a u fudbalu je ukupno proveo čak 23 do 24 godine!  I tu nije kraj! Doktor Luković je lečio i boksere — tri godine, dve godine brinuo se o džokejima u konjičkom klubu, a godinu dana i o biciklistima. Trideset godina u sportu, kao lekar. Toliko disciplina, toliko sportista, toliko poverenja.  Takvi ljudi su stub svake sportske organizacije — tihi heroji koji rade iza kulisa, ali bez kojih ne bi bilo ni pobeda ni rekorda.

Fudbal, strast i ponos — priča koja ne zastareva!  Doktor Mihailo Luković Miks čuva uspomene na Borac kakve malo ko može da ispriča. Počeo je sa omladincima, pa polako krenuo na gostovanja sa prvim timom. I video je klub u njegovom najlepšem i najtežem trenutku. “Znamo koja je najbolja generacija Borca — ona je bila pre mog dolaska”, kaže Miks skromno. Generacija koja je učestvovala u kvalifikacijama, generacija koja je postavila standarde.

“Borac je bio ozbiljan drugoligaš, klub koji se poštovao na svakom terenu u Jugoslaviji.” Svi su se divili kako klub funkcioniše, kako se ponaša, šta predstavlja.  A onda je došao raspad zemlje. Borac bez novca. Omladinci putuju u Šabac. Odlazak u Partizanku, a Puzo savetuje da za putovanje uzmu hranu. Mile iz samoposluge strpljivo pita: “Kada ćete da platite?” — i ne čeka odgovor, nego daje i ono čemu je istekao rok.  I u svemu tome — Mačvi su očitali lekciju na terenu! Jedinstvena liga, domaćini stoje i gledaju i govore: “Vidi šta je klub!”

“A mi nemamo za kiflu. Ali imamo ponos i fudbal. To je Borac. To su prave priče.”

Lepo je to opisano! Borac nije samo klub, Borac je način života. I to se ne zaboravlja, ma gde bio i ma koliko godina prošlo.

“Patak i njegova igra do noge… to je bila škola fudbala kakva se danas retko viđa. Kad je nešto zasnovano na pravim vrednostima, igra zaista zaživi.  A onda su došli “stručnjaci” sa igračima bombama.”

Dule Marić je znao šta priča. Ofarbati igrača bojama kluba, to je umetnost za sebe. Nije to samo potpis na ugovoru, to je nešto što ili osećaš ili ne osećaš.  Kolar, Dule, Ostoja, Ćuka… svaki od njih je ostavio trag. Treneri koji su voleli klub više nego sebe, a takvi se danas teško nalaze. I ono na kraju, bokseri bi ti srce dali…  Borilački sportovi odgajaju drugačiji karakter, možda tvrđi, možda iskreniji.

“Od 2005. nisam bio na utakmici, ali Borac nikad nije izašao iz mene. I to govori sve.”  

Generacije su prolazile kroz naše ruke, a svaka je ostavila trag koji ne može da se izbriše!

I moj sin Dule je bio deo te priče. Trenirao je fudbal u vremenima kada ulica nije bila dobro mesto za decu sudija, lekara… Bila su to teška vremena.  Sklanjao sam ga sa ulice i vodio tamo gde se grade karakteri i formiraju ljudi. Prošao je celu školu, bio kapiten, igrao u Remontu, ZSK-u, Metalcu KV, Slobodi, Takovu… Pravi put!  Hteo je fiziku da studira, ali fizika i fudbal ne idu zajedno. Na kraju završio španski jezik. Svaki put je ispravan ako si vredan!

A moramo da pomenemo i naše dragocene drugove… Biju Stankovića, Jefta, Mikaču!  Jefto sa prozora viče: “Doktoreeeee!” Bija leži na podu. Profesor doživeo krizu svesti, pa kaže Jeftu: “Mislio sam da me ne voliš!”  A Mikača… “Kakvi smo drugovi!” Kaže ćuti, pitam zašto? “Bacio sam uvo za onaj sto da čujem šta pričaju!” Prisluškivao nas, znao šta se dešava! U Štipu su uvek bili grubi  Golman Panić padne ispred gola, ja priđem da mu pomognem i kažem: “Ustani, Pane!” A on: “Čekaj, dole se biju… nećemo valjda da se bijemo sa njima!”  I Suljo u Štipu dobije potres mozga. Odlazimo na hirurgiju, pitam ga: “Znaš li gde smo?” Kaže: “Kako ne znam… u Pazaru!”  Fudbal je škola života, drugovi su bogatstvo, a uspomene… te ne mogu da uzmu!

Poštovanje — reč koja je nekada bila temelj fudbala. Nekada si do srede pričao o minuloj utakmici, a posle toga već o narednoj. Jednostavno, ali ispravno. Svako je svakog poštovao — na terenu, van terena, u svakom trenutku. Danas je sve drugačije. Struktura fudbala se promenila, i ne uvek nabolje. Sve je improvizacija. A improvizacija nema budućnost.  Jaka omladinska škola — to je jedini pravi odgovor. Ne jedan izuzetan igrač koji nosi ceo tim, već 7, 8 solidnih koji dišu zajedno, koji su TIM. Kada se podigne nivo Borca, podiže se nivo fudbala u Čačku, u svim klubovima. To je jedini način. Tako se ceo sistem drži na nogama.

“Kome da objasnim da je bilo godina kada u klubu nije bilo ništa? Opšta nemaština.”

A Mornar je nosio Borčeve boje, došao iz Dalmacije, i umesto da odigra dve-tri utakmice, radio je na semaforu. I dalje — poštovanje na svakom koraku.  Moj brat je savršen primer onoga o čemu pričam. Trenirao u Borcu, majka ga zbog fakulteta zaustavila. Danas živi u Ivanjici i kaže: “Ne znam koga više volim — Javor ili Borac.”  Podvojena ličnost, ali srce prepuno fudbala. Fudbal se mora srediti u Srbiji. Sve je sofisticirano, osim nas. Vreme je da promenimo to.