Партизановац сам. Овај мали до мене, цео живот навијао и још увек навија за Звезду. Била сам убеђена да смо након рођења осим имена и презимена добијали и навијачко опредељење. Нас заиста ту нико ништа није питао. Било је сасвим нормално да из породице партизановаца из које потичем и ја будем партизановац. Исто је било и код њега, са том разликом што је његова породица била црвено-бела. Нас двоје смо се савршено слагали. У свему, осим у навијању. Мој тата, Лаки, желео је да њега, свог сестрића преведе у наш омиљени клуб. Слабо му је ишло то убеђивање. Таман када помисли да га је убедио, (јер би овај увек стрпљиво слушао и мудро климао главом), на питање мог оца за кога навија, као из топа би одговарао: “За Црвену звезду”. Трајало је то убеђивање месецима, чак и годинама све до једног дербија. Ту се отишло корак даље. На неколико дана пред утакмицу потписали су уговор. У уговору је стајало да од исхода тог меча зависи да ли ће мали зведаш остати навијач црвено белих, или ће, уколико Партизан победи, прећи да навија за Гробаре. Мама је на писаћој машини откуцала уговор у четири примерка. За сваку уговорну страну по два. Све уредно потписано од стране три сведока и оверено печатом. А онда је дошао тај дан када се на стадиону ЈНА играо вечити дерби. Био је Дан Републике, па смо сви заједно отишли на мини одмор у село. Обе породице су заузеле своја места у гостинској соби. Антена на крову куће се намештала цео дан све док квалитет слике и тона није био задовољавајући.

Звезда је повела са 1:0, голом Шестића који је насамарио легендарног голмана, Бороту. Дуго после тога су навијачи оба клуба водили распаву о томе да ли је гол био регуларан или не. Коначан исход утакмице: 3:1 за Црвену звезду, што је уједно значило да мали звездаш остаје навијач свог омиљениг клуба. Ујак Лаки је туговао зато што се утакмица завршила крајње неславно по Партизан. Посебно га болело то што је изгубио и последњу наду да сестрића огрне црно-белим шалом. Сестрић га тешио: “Немој се, ујко, секирати. Да је Звезда којим случајем изгубила, ја бих и даље навијао за њу. Тај уговор који сам потписао је био тек онако. Да тебе пустим да неколико дана верујеш у немогуће”.

Петнаест година након овог догађаја, сестрић се ипак огрнуо одећом црне боје, али то већ нема никаквих додирних тачака са спортом, нити са навијањем.