Ti bi se tako slatko ismejao da si mogao da gledaš kako svi bogataši redom hitro ulaze u Carstvo Nebesko, kako karavan za karavanom prolazi dok se čuju i traju sve postojeće verzije Karavana, a davno opevana kamila juri s jedne strane na drugu kroz iglene uši pred svim našim naočarima. (Kako se beše kaže: „iglene” ili „igline”, i zašto ne „igline” ako se tako ne kaže? Da te ne pitam za „naočari” i „naočare”!) Konac i igla su obilazili krugove i krugove, iz ruku u ruke kao jedan srebrni dolar o kom peva Merilin Monro, što ti vrlo dobro poznaješ, a onda sam ja, pametnica, tvoja uzdanica, uzela zlatni konac umesto crvenog, nanišanila, zažmirila i uspela. Tako je počela da nastaje jastučnica koja je proputovala s nama sedam mora i sedam gora da bi postala jastuče i prokrstarila još jednim morem kao jastuk pre nego što smo se iskrcali na ostrvo. (Jastučnica, Jastuče, Jastuk. Razni su jastuci, ali jedna, jedno i jedan Jastučnica, Jastuče, Jastuk! Sad je u Trnavi.) Nastaviću malo kasnije kad smislim šta da ti dalje pišem i kako da ti opišem sreću sa ovog puta ovog puta. (Sa ovog puta ovog puta – baš sam šašava!) Ti ćeš, ionako, čitati pismo odjednom.
P. S. (prvi put; da ne zaboravim) Imaćeš gosta.
P. P. S. Ovoga puta nisam imala morsku bolest. (Ovog puta je ovoga puta, određeni vid. A sve je, izgleda, odrađano. I sve je određen vid. Možda samo u ovom slučaju neodrađan, samo kada je uz „sve”. A svaki put je određen. Ili možda lupetam. Ali – u pravu sam.)

Ivana Pajić

P.S.

Drugo objavljivanje na Kablarnetu, prva dva nastavka su objavljena nedavno…