На jučerašnji дан 2. октобра 1885. године рођен је у Горњем Милановцу Драгомир Драгиша Васић, књижевник, академик, политичар, писац и новинар, значајна историјска личност тог времена. Васић је пореклом из Горње Трепче код Чачка. Учио је у Чачанској гимназији, а потом завршио студије права у Београду. Борио се у Балканским ратовима и учестововао Кумановској и Брегалничкој бици. Као официр ратовао је и у Првом светском рату, борио се у Колубарској бици, а потом повлачио са српском војском преко Албаније. После опоравка на Крфу пребачен је на Солунски фронт. Након Солунског процеса у коме је Васићев рођак Љубомир Вуловић, као припадник организације “Црна рука”, за наводни атентат на регента Александра осуђен на смрт, Васић је разочаран у династију Карађорђевић и о томе критички пише. После Првог светског рата напушта војску као резервни официр, приступа Радикалној странци и постаје један од уредника независних новина “Прогрес”. Адвокатуром се бави од 1921. године. Постао је и дописни члан Српске краљевске академије наука и уметности. Један је од најзначајнијих српских приповедача. Објавио је један роман (Црвене магле, 1922. године) и три збирке приповедака (Утуљена кандила 1922. године, Витло и друге приче 1924. године и Пад са грађевине 1932. године). Са Слободаном Јовановићем основао је Српски културни клуб 1937. године, а био је и уредник новина “Српски глас”. На почетку Другог светског рата, по капитулацији Југословнеске војске, Драгиша Васић приступа четничком покрету Драже Михаиловића. Био је један од идеолога тог покрета, имао је антикомунистичке ставове, а јако се противио било каквој сарадњи са Немцима или Италијанима. Написао је дело “Историја Равне горе” које је за време рата изгубљено и до сада није пронађено и објављено. Од 1943. године Васић све више губи утицај у покрету Драже Михаиловића. 1944. године напушта Дражу Михаиловића и придружује се четничком команданту Павлу Ђуришићу и његовим снагама у повлачењу ка Словенији. У бици код Лијевче у близини Бањалуке, почетком априла 1945. године, четничке снаге Павла Ђуришића поражене су од стране усташких и домобранских снага. После пораза усташе су неколико недеља касније заробиле већину четничких снага и одабрале 150 четничких официра и интелектуалаца, међу њима и Драгишу Васића, и побиле их. Као дан када је Васић настрадао бележи се 20. април 1945. године.
Априла 2007. Окружном суду у Београду захтев за рехабилитацију Драгише Васића поднела је ћерка Драгише Васића, Татјана Васић-Јанићијевић што је изазвао велику полемику у јавности. Окружни суд у Београду 15. децембра 2009. рехабилитовао је Драгишу Васића доказивањем да није присуствовао заседању Недићиве владе када је издала наређење да се покрене борба против партизана и да је била издата потерница за њим још пре заседања те владе.
Поштовани чланови, пријатељи и поштоваоци Удружења Чачана у Београду,
На данашњи дан пре 86 година, 2. октобра 1935. године, рођен је у селу Рудовци код Аранђеловца сликар Грујица Лазаревић. Након завршене ниже гимназије у Аранђеловцу, уписује се у Школу за примењену уметност „Ђорђе Крстић“ у Нишу у класи Пере Станисављевића и похађа је у периоду од 1952. до 1956. године. Потом завршава Вишу педагошку школу (ликовни одсек) у Београду, а Педагошку академију (одсек ликовне културе) у Ријеци. У Бихаћу почиње да ради као наставник ликовног васпитања у I основној школи и у гимназији 1956. године, а потом се 1960. године са супругом Јермином и ћерком Свјетланом сели у Чачак. Био је члан УЛУС–а од 1971. Један је од оснивача Друштва ликовних уметника Рисим, а неко време и уредник ликовног програма Дома културе у Чачку. Грујица Лазаревић је познат по својим савршеним акварелима, насталим у различитим поднебљима, којима доминира зналачко поигравање светлошћу. Ти радови га убрајају међу највеће мајсторе акварела у Југославији. Имао је 76 самосталних изложби у земљи и иностранству. Освајао је многобројне награде и признања међу којима су и прва награда на изложби Друштва ликовних уметника западног Поморавља (1975), награда Драган Ћирковић Друштва Рисим (три пута), Октобарска награда Скупштине општине Чачак (1980), прва награда на Бијеналу акварела у Земуну (1993), награда на Југословенском бијеналу акварела у Зрењанину (1993), Повеља Друштва Рисим (1996), прва награда на Карловачкој ликовној колонији акварела (1998). Гријуца Лазаревић Преминуо је 19. јуна 2003. године у Чачку.
С поштовањем,
УДРУЖЕЊЕ ЧАЧАНА У БЕОГРАДУ
