Андрићев отац Јелисије био је оксфордски ђак, а мајка Зорка учитељица. Матурирао је у Првој београдској мушкој гимназији 1942. године, а потом дипломирао на Одсеку за енглески језик и књижевност Филозофског факултета у Београду. Истовремено студира и драматургију, па прву деценију свог рада проводи као драматург у Београдском драмском позоришту, тада Савременом позоришту. Постао је познат у седамдесетим и осамдесетим годинама прошлог века по свом “Речнику жаргона”, хумористичкој збирки “Сваштара, уџбеник нонсенса”, антологији рок-поезије “Стерео стихови” и неколико збирки и антологија светске поезије, између осталих и “Штихови” Огдена Неша, омиљеног песнике Иве Андрића. Између 2003. и 2004. године издаје антологију светске поезије у шест томова, “Америчка поезија данас”, “У име земље” (канадска поезија), “Отисак срца у прашини” (поезија америчких црнаца), “Kо, је л’ ја?” (енглеска и америчка хумористичка поезија), “Свет у капи росе” (класична кинеска поезија), “Не пали још светиљку” (стара јапанска поезија). Остаје запамћена његова опаска, изнета у часопису “Време” где Андрић каже да преводиоци често знају свој језик боље од писаца, од којих се очекује да га усавршавају. Осим књижевношћу, Андрић се занимао и шахом, са којим је дошао у додир већ са 11 година. У периоду од 1948. до 1981. године активно се такмичио, имао титулу мајстора и био државни репрезентативац. Био је члан Удружења књижевних преводилаца Србије, Удружења књижевника Србије и Српског ПЕН центра. Добитник је награде “Милош Ђурић” за најбољи превод 1969. године и награде за животно дело Удружења преводилаца, као и Вукове награде, највишег републичког признања за рад у просвети, науци и уметности.

Драгослав Андрић преминуо је 27. маја 2005. године. Само месец дана раније, са супругом, драмском уметницом Радмилом Андрић, у току 42. Дисовог пролећа посетио је родни град и чачанској Библиотеци даровао вредан поклон, око 400 књига из личне библиотеке. Последњи пут се обратио поштоваоцима свог дела на изузетно посећеној књижевној вечери, а публика је могла да погледа и изложбу његових књига у Одељењу за одрасле читаоце Градске библиотеке “Владислав Петковић Дис” у Чачку. Непосредно пред смрт, током 2005. године завршио је књигу “Сваштара – виши курс” и  друго издање свог чувеног “Речника жаргона” са око 20 хиљада речи и израза што је два пута више од првог издања, али није дочекао његово објављивање.

Удружење Чачана у Београду са поносом чува успомену на нашег драгог земљака, господина Драгослава Андрића, чији је свеукупни уметнички опус оставио неизбрисив траг у култури нашег завичаја и целокупне Србије. Посебно импонује његова мултидисциплинарност и осећај за дух времена и дух језика.

С поштовањем,