Piše – Ana Ranđić, prof. srpskog jezika i književnosti

Istinita je Pekićeva misao: „Od čuda se ne zahteva da pomažu, već da menjaju, a od ovih najvećih ne da izopačuju sadašnjost, već da, razgrađujući je, grade budućnost“. Upravo zato stvaralaštvo Borislava Pekića nije tek čudo u vremenu čuda, o kom je pripovedao u svom prvencu, već je čudo za sva vremena. Jer, u ostvarenjima (koja, zbog dugog niza, ne mogu sva pobrojati), među kojima su „Uspon i sunovrat Ikara Gubelkijana“, „Atlantida“, „Hodočašće Arsenija Njegovana“, sedmotomno „Zlatno runo“, kao i zapisi o petogodišnjem tamnovanju „Godine koje su pojeli skakavci“ ili „Besnilo“ (u doba kovid-epidemije, jedan od najčitanijih romana), oštroumni i dalekovidi Pekić kreće se u svevremenu, od mitskog doba do Novog Jerusalima odgonetajući univerzalni trenutak i pitanja, o kojima je ovako govorio prilikom primanja Njegoševe nagrade:
„Gde su u ovom prosvećenom veku vrednosti kojima je Njegoš pevao, gde tajne života za kojima je tragao? Gde je istina? Gde pravda? Dobrota? Sloboda? Gde je Čovečnost, Blagorodnost, Plemenitost? Gde Odanost, Požrtvovanje, Časnost? Gde je izbor Carstva nebeskoga, izgubljenog u sebičnosti, ravnodušnosti i bespuću naše civilizacije? Gde su vrline bez kojih je život besplodno umiranje, a postojanje ne zaslužuje više od zaborava?“
I mada se čini da u svojim dramskim ostvarenjima, čiju radnju često pojednostavljuje ili čak svodi na farsu, Pekić ne postavlja nikakva epohalna pitanja, čačanska publika je pre nekoliko dana imala priliku da se uveri u suprotno.
Naime, u Velikoj sali ovdašnjeg Kulturnog centra izvedena je najnovija adaptacija farse „Gospodin X i gospođa Y – dva ljudska robota“, koju je, po svedočenju akademika prof. Vladete Jankovića o jednom londonskom susretu sa čuvenim piscem, jer je izmicalo vreme narečeno ugovorom koji je potpisao sa Dramskim programom Televizije Beograd, Pekić na papir „bacio za dva dana“.
U pitanju je priča o ljubavnicima koji se, nakon petnaest godina uzaludnih pokušaja da isplaniraju susret, konačno nalaze u sobi trećerazrednog hotela, ali opsednuti trivijalnostima i zaposednuti neurozom, svoju vanbračnu vezu, koju su idealizovali i izmaštavali u dugim godinama robotizovanog bračnog života, na kraju ne konzumiraju, već pokušavaju da je uklope u naučene obrasce i zamisli o onome što bi odnos između muškarca i žene trebalo da jeste. Iako na brzu ruku zabeležen, ovaj komad je odmah prepoznat kao izuzetan i filmovan u režiji Zdravka Šotre, sa Svetlanom Bojković i Petrom Kraljem u ulozi manikiranih ljubavnika.
Izvođena i kao radio drama, „X+Y=0“ ili „Gospodin X i gospođa Y – dva robota na sceni“, ponovo je na pozorjima zahvaljujući režiji Katarine Žutić, koja je, uz Dejana Lutkića, nosilac zbivanja u ovoj komediji naravi, koja ima i sve elemente farse.
Prateći Pekićeva uputstva, i reditelj i glumci su uspeli da prenesu poruku da gospodin X i gospođa Y egzistiraju u „nebrojenim kopijama“, „u velikim serijama i masovnoj proizvodnji“. I zaista, nemoguće je u umišljanju gospodina X da su oči čitavog sveta uprte samo u njega i gospođu Y, sa kojom je namerio da prekrši sedmu Božju zapovest, ne prepoznati teskobu savremenog čoveka, koji, namesto da živi, lažira život na društvenim mrežama ili obavlja kupovine iz fotelje, zadate ponudom programa koji prepoznaje njegova interesovanja. U takvom, „vrlom novom svetu“, dok na svakom uglu ulične kamere pamte čovekovo lice, dolazi do strašnog obezličenja i ukidanja mogućnosti ma kakvih uzleta, pa čak i pada, kome bi čovek, kako pesma kaže, trebalo da je sklon. Namesto njih ostaje samo praznina i briga, u ovom slučaju gospodina X, da će mu propasti berzanska ulaganja zbog državnog udara u dalekom Umundi-Umundiju.
Budući da se sličan sličnom raduje, i gospođa Y, da je ne bi prepoznali, na sastanak stiže u svojoj najružnijoj haljini, sporednim ulicama i stepenicama. Pošto je, kao alibi, iscenirala kupovinu u robnoj kući, konačno svom ljubavniku pada u naručje sa teatralnom žestinom, ali samo na tren, jer opsednuta higijenom, umesto da se prepusti nežnostima, iz svog čarobnog kofera, u kom je ponela sve što bi joj moglo zatrebati, bunari ‚‚od igle do lokomotive“: krpu za pajanje prašine, servis za čaj, četkicu za zube i ostale sitnice, koje bi im mogle biti od pomoći da se ne osećaju prljavo u sumnjivom hotelu, kroz čije tanke zidove odzvanjaju ljubavni uzdasi mada je sve što ta zgrada, pa i soba, skriva daleko od ljubavi.
Koliko je besmislen i isprazan odnos junaka dočarano je i kostimima za koje je zaslužna Jelena Petrović, kao i oskudnom scenografijom, koju je osmislio Mladen Hrvanović. U pitanju su tek dušek-krevet koji junaci svakomalo pomeraju radi usisavanja i kofer-sanduk, koji je istovremeno i noćni stočić i sport-Bili torbica.
Muzika, koju su komponovali Aleksandra Kovač i Roman Goršek, doprinosi građenju, tačnije razbijanju iluzije. Jer, junaci se, prateći njen ritam umesto kardio-zapisa, koji je, mada su prividno u životu, odavno ravna crta, povremeno po sceni kreću robotizovano.
Kad smo kod robota, mada podnaslov „Dva robota na sceni“ naizgled upućuje na futurističku viziju sveta, zapravo ništa što se na sceni dešava nije daleko od stvarnosti, u kojoj sve, pa i ljudska osećanja, postaje podložno kontroli poput fabričke robe.
Nema tu nikakvih zanosa, ni ljubavi bez koje se umire kao kod Šekspira. Sve je u ovoj farsi, kako pokatkad i u životu biva, dovedeno do banalnosti i apsurda ili, kako je to Pekić kazao: „Nisam živeo u svetu za koji se kaže da je najpre živeo, pa se tek potom na pozornici kao gluma igrao; živim na pozornici na kojoj se glumi svet.“
Upravo zbog pozorja na kome smo, čini se da je ova neljubavna priča o gospodinu X i gospođi Y opomena i poziv da se razume da su X+Y, kao i svako naše namerenje i delo u kojima nema srca, duše, ljubavi i čovečnosti, jednaki nuli.