U vreme odrastanja Savo Kovačević, sa drugrarima, je “pikao” fudbal. Najčešće je, ispred zgrade ili u parku, bio golman.

“U blizini odrastanja bilo je igralište KK Železničar. Drugari su bili Vlade Androić, Ranitović, Šljivić koji se nažalost  upokojio…Takođe, gledali smo starije basketaše, njihove “fazone i fore” i šale…Akteri su bili Dule Diković, Boško zvani Picola, Mirec, Vlade Crnogorac, Pile, čuveni Supa…Svi su imali svoje kreacije i štoseve,” seća se Savo Kovačević.

Bilo je logično da se okrenete košarcci pošto je Želovo bilo  na dohvat ruke?

“Kako su  počeli da prave selekcije odmah su nas ubacili u neke kategorije. Interesantno, ja sam leti trenirao, a onda prekidao tokom školske godine. Narednog leta trener me vidi na igralištu i ponovo poziva da treniram.”

Vaš prvi trener bio je jedan čuveni čovek?

“Da, Aco Janjić. Aco me je iz Filip Filipović škole, koja je bila u Gimnaziji, i nije imala sportsku salu prebacio u Vuk Karadžić. U osmom razredu prebacio u Vuk da bih više trenirao i imalo više smisla. “

Vaša generacija je bila mešovita?

“Najtalentovanija je bila generacija dečaka rođenih 1957. godine, a moja je bila dve godine mlađa. Kum Boban Jovanović, Draško Vučetić, Aleksa i Kiseli, Ranković, Milinković, Pajo Radivojević, Cvek, Dragan Ranitović (on je bio 58.). Vlade Androić i Rade Šljivić su bili 1957. i  bili su najvažniji igrači, ključni, najvažniji bekovski par.”

Oni su Vam doneli titulu, veoma važnu i bitnu?

“Postali smo prvaci Jugoslavije u finalnoj konkurenciji Jugoplastike, Partizana i Celja. To je bila kruna te generacije Žela.”

Sa 16, 17 godina prebačeni ste u prvi tim?

“Igrali smo Drugu ligu, a interesantno trener Ušća bio je jedan Boža Maljković. Igrao sam do svoje 31. godine sa pauzom kada sam prešao u Beograd da bih igrao u Zvezdi. Potom sam se i oženio sa divnom Vericom”.

Vaš prelazak u Beograd poklopio se sa Acovim odlaskom u prestonicu?

“Tako je. Draška Vučetića i mene je želeo u Zvezdi. Draško nije prešao, a mene su kaznili sa 18 meseci. (Nešto poput Žila, Prim. aut.). Kada sad razmislim igrači moraju da odu kao formirani, a ne kao talentovani igrači. Možda je bilo bolje da sam igrao još u Drugoj ligi, pa da sam prešao u Borac i onda u Zvezdu. U Čačku, kao maloj sredini, sve je dostupnije, a u Beogradu čitava infrastruktura, od prevoza na treninge, do škole…Često nisam stizao na nastavu.”

U Zvezdi Vas je dočekao Boža?

“Imao sam sreću da treniram kod odličnih trenera. Od Maljkovića, Mila Protića, pa je došao Ranko Žeravica. Ranko je sastavljao tim od formiranih igrača pa mi je kazao da nema vremena da čeka na mene. Bio je iskren i korektan.”

Usledio je povratak u Žele?

“Postojala je dilema Žele ili Borac.Vlade Androić je želeo da dođem u Borac koji je vodio Ramilo Mišović. Stižem kući i dolaze Žiko Nikić, predsednik Železničara, Prevo, i svi su insistirali: “dođi kod nas”. Tada su Borac i Žele bili Druga (Prva B liga) i veze, prijateljstvo sa Želom su presudile u donošenju odluke.”

Iz Vašeg ugla, koji su najveći uspesi kluba?

“Pa juniorski prvaci Jugoslavije, mislim da je to. Igrali smo kvalifikacije za Prvu ligu, ali ja sam tada bio isuviše mlad za njih. To je bila generacija Bokelje, Pece, Meda, Kurćube…To je bio najveći uspeh seniorskog tima.”

Što je sada i floskula, “Žele je iznedrio gomilu dobrih grača?”

“Što je kazao čika Mišo Vulović, predsednik skupštine i UO,  najveće bogatsvo kluba su generacije ljudi koji su prošli kroz Žele. I dan danas, odlazim, najčešće subotom i nedeljom, na naša druženja. Društvo, sedi, razgovara, svi smo pozitivni i niko se ne žali. Gledamo pozitivno na život.”

Čuveni su i Želovi turniri u basketu?

“Nisam osvojio ni jedan turnir jer sam bio u ekipama sa amaterima. Mi smo bili simpatična ekipa, sećam se ekipa Boboš (paprika Bobošara) u kojoj su igrali Rade Paprika – čist amater, Baćo Pajić i Dule Mićović – Dule Busen. To je bilo navijanje za nas, pa nezaboravno.”

 Možda niste osvojili turnir, ali ste bili, u jednom trenutku, mikrofon, oficijalni spiker broj 1?

“Pa ako Vi kažete, međutim, spikeri su bili i Džaja Matović, Milorad Tešić Tešo…Krenulo je spontano, poznavao sam sve igrače, goste, publiku, pa sam ih pominjao, pa pričao, muziku bira taj i taj, pa pustim numeru…”.

Vaša trenerska karijera u Želu?

“Pet godina trener prvog tima. Dalje, trener mlađih kategorija, pomoćnik Petronijeviću i Bohinjcu i kada je otišao u Borac preuzeo sam prvi tim. Tek sada vidim koliko sam bio neiskusan u komunikaciji  sa igračima, upravom, ljudima…Čovek mora da bude i britak. Treneri nisu bezobrazni, oni su inteligentni i dobri, vode malu organizaciju. Ključ, za svaku klub je dobar trener.”

Svojevremo od pet pokušaja ubacivali ste četiri trojke?

“Sada kad pogode jednu skače se do neba.”

Žele danas?

“Žele ima dobrog trenera Dula Radovića,  predsednika Ljuba Sikoru, predsednika skupštine Perovca i po meri bi bilo da igra rang više.”

Neki najbolji igrači Žela svih vremena?

“Teško mi je da se opredelim, bilo ih je puno. Kićan, Ćure, Šljivo, Vlade, Marjanović koji živi u Arilju, Bokelja, Peca, Bukva, Jeković, Saša Savić, Nikola Jovanović, Blagoje, Stanoje, Peđa Panić, pokojni Darko Peruničić…”

Najveća Borčeva imena?

“Radmilo, Malina, Drobnjak, Conja, Marinko Purić, Katanić, Arso i gomila igrača. Žele je ustupao igrače Borcu, a igrači Borca, na zalasku karijere, igrali su za Žele. Izvinjavam se svima koje nisam pomenuo jer teško se, na prvu, setiti svih.”

Sada svi otvaraju klubove, tu su deca, treneri, roditelji. Priča se promenila?

“Postoji priličan broj klubova, ne samo u košarci. Ali sećam se utakmice koju sam dobro odigrao. Tata je već stigao kući, gleda televiziju, ja kasnim zbog tuširanja, ali jedva čekam da pitam kako sam odigrao. Tata, kako je bilo? On pogleda, malo “kulira”  i kaže “ma nemaš ti pojma”, naravno malo smo se šalili”.

Kada smo kod šala, ispričajte nam još neku?

“Sedeli smo u restoranu, veliko društvo, spremala se hrana i naravno počelo je da se i pije. Ne baš malo, kako to biva kad je lepo društvo, muzika, hrana, a u jednom momentu čika Mišo Vulović mi kaže: Savo, ajde da me prebaciš do kuće”. Naravno, kažem, izlazimo iz restorana i kažem dajte mi ključeve od kola, a čika Mišo: “Ma kakve ključeve od auta. Ja sam te zvao da te sačuvam od ove gungule, počelo je mnogo da se pije.”

A medicinski tim Železničara?

“Ljubiša Dmitrović i Raško Mojićević, oni su dali puno ljubavi i vremena za klub. Obojica su bili sjajni. Fotografija doktora Ljubiše stoji u restoranu kluba”, konstatovao je Savo Kovačević.

Đurđe Mečanin/Kablarnet.rs