Prijatelj, koji živi u Kanadi, i ja odavno pravimo plan da zajedno posetimo Savinu isposnicu. Konačno je pao dogovor. Nakon jutarnje kafe krećemo ka restoranu “Dom” u Ovčar banji, iza koga vodi staza ka Savinoj vodi. Razgovaramo i čačanski zet mi kaže da je razočaran jer je išao na vrh Ovčara, ali nije mogao do vidikovca jer su antena i objekat ograđeni.

Nadovezujem se, poslednji put, kada sam išao porodično, nije bilo tako, ali sećam se da smo “pešaka” stigli do vrha Ovčara. Put je bio užasan, sada ne znam. Takođe, sećam se da je staza do Savine vode, pre skoro 30 godina bila baš zahtevna. I sada se mora biti oprezan, ali postavljeni su stubići, lanci, žica…Sve mnogo pomaže prilikom uspona, ali i pri silasku.

Utisci “gosta” iz Kanade, kod Savine isposnice, su sjajni. Crkvica, konak, priroda, zvonik, pogled ka Ovčaru…Bilo je i vode u pećinici. Savršeno. Pada dogovor da siđemo i autom, magistralom, odemo do vidikovca na Kablaru. Radujem se da pokažem jedan od najlepših pogleda sa vrha Kablara.

Kod table skrećemo, put delimično asfaltiran, pa nije, pa opet jeste…Postavljene mreže, zbog odrona, a na mestima gde nema mreža ima kamenja po putu. Gost primećuje da nisu postavljene odvodne cevi za kišnicu što se odrazilo na put. Stižemo do mesta (livade) jer moramo peške. Seoski put ka vrhu zahteva terensko vozilo. Idemo ka vrhu, postavljene table nam pomažu i konačno stižemo.

Mesto gde su postavljenja dva vidikovca, u obliku tanjira, ograđeno. Znamo da još nije u funkciji i da nas čuvar, zbog bezbednosti, neće pustiti, ali ne odustajem…Uz to, razmišljam, (pitate se čime, opravdano), toliko puta sam bio, neki ljudi od mene i desetinu puta više, neki Čačani nikad. Da li ćemo sad morati da plaćamo kartu za pogled na meandre Morave koji uvek ostave bez daha? Uz pomoć “veze”, prolazimo kroz kapiju. Idealni vremenski uslovi dozvoljavaju savršen pogled ka Čačku. Gost se malo pribojava, čitao je oprečne stavove oko vidikovca. Ja, pokazujem znakove hrabrosti, ludosti ili je sve bezbedno. Hodam, sedim, fotografišem, pričam, lepo je, pogled kroz stakleni vidikovac, ka provaliji, zadivljujući…

Zahvaljujemo se čuvaru, srdačno rastajemo, srećemo i nove ljude koji su krenuli ka vidikovcu. Kako će se zvati, Rošci Ka…Mnogo je pitanja. Kada je otvaranje? Kako će “lokalci” da zarađuju od vidikovca? Ko će sve dolaziti? Šta će imati u ponudi? Da li će biti kafea? Gde će kanalizacija? Suveniri? Zove žena, mora se nazad.

E sad, idemo sa druge strane, tačnije, vraćamo se prijevorskim putem. Pričam, koliko puta smo išli kod doktora Boža u Jančiće. I Kanađanin kaže da je, od supruge, čuo da je bio sjajan čovek, dijagnostičar, lekar…Konstatujemo veličina!

Put, ne može da dobije visoku ocenu. Nije baš bezbedan za mnogobrojne bicikliste, rekreativce…Brzo se vozi kroz naseljeno mesto. Znam da je na njemu bilo mnogo nezgoda i nesreća, ali nećemo o tome. Kvalitetno smo potrošili nedeljno jutro, do podne i preko…

Voleo bih da, što skorije, saznam da li je vidikovac postavljen baš na sigurno mesto. Ostala pitanja ostavljam za vas, pa pitajte…

Đ.M.