„Kad je tata psihički oboleo, sve se promenilo” – Aleksandrinu (11) porodicu je UPROPASTILA KORONA!
„Zdravo, ja sam Aleksandra Konstantinov iz Samoša kod Kovačice. Moj život se deli na dva dela – pre i posle korone. Pre sam bila mala, dane sam provodila u igri i nekako je bilo lakše. Posle se sve promenilo – tata je psihički oboleo, a braći i meni kao da je prekinuto detinjstvo”, započela je svoju priču ova divna devojčica, očiju punih tuge i suza.
„Ne zna se tačno kako se to desilo, ali moja mama, koja se zove Svetlana, kaže da je zbog celokupne situacije bio preplašen za naše zdravlje i da je to onda nekako uticalo na njega. Dve-tri godine je proveo na psihijatriji i mnogo smo patili, puno nam je nedostajao. Najteže je bilo meni i bratu Aleksandru koji sada ima 15 godina, a Jovan (17) nekako kao da je naglo odrastao. Lice mu se uozbiljilo i vrlo brzo je počeo da radi i zamenjuje tatu u raznim poslovima.
Iako sada ide u mašinsku školu u Pančevu, do kojeg mu treba sat i nešto u jednom pravcu, slobodno vreme koristi da radi na građevini, kosi travu i popravlja motore. Kad ima para, kupi nam svima odeću i obuću. Tata se u međuvremenu vratio i malo je bolje jer pije terapije. Često čujem majku kako kaže da su ga dok je bio zdrav svi zvali da im pomaže, a da ga sad slabo ko poznaje.
Ona, nažalost, ne može da radi, sem što ponekad čisti kuće u selu. Ne sme da ostavi same tatu i nas, takva je situacija. A i obolela je od štitne žlezde. Osim dnevnica koje donese brat i sezonskih poslova na koje pođu svi, živimo od socijalne pomoći i dečijeg dodatka. To je 25.000 dinara mesečno. Dešava se ponekad i da legnemo gladni. Držimo i kokoške, pa oko toga i ja pomognem. Znam i da spremam makarone, supu…
Najveći problem naše porodice je ova kuća. Em je mala, em nije bezbedna i puna je vlage… Ima i puno rupa od miševa, buba i mrava, ali ih se ne bojim. Mama i ja spavamo ovde na ovom krevetu, tata na drugom, a braća na trećem. Imamo samo ove dve spojene sobice. Grejemo se na šporet i furunu, ali nije nam uvek toplo…
Mama mi je pričala o vama i rekla je da pomažete siromašnim ljudima. Jako bih volela i nama da pomognete, da dobijemo svoje sobe – moja da bude u Crvena zvezda boji. To bi bila prva lepa stvar koja nam se desila od korone, od kad ja uopšte pamtim. Zato sam vam spremila i crtež. Kada ćete opet doći?”
Bila je ovo svojevrsna ispovest male Aleksandre, koju nam je ispričala glasom koji je često podrhtavao. Teško joj je bilo da priča, ali je bila i vidno radosna što je neko došao da ih sasluša i ponudi pomoć. A koliko sve to teško pada i njenom ocu, koji je nekada bio zdrav i nadao se da će moći da reši stambeno pitanje, pokazao nam je kad je slomljeno izgovorio „volim ih sve”.
Humanitarna organizacija Srbi za Srbe pokreće novu akciju pomoći za Konstantinove. Ova namučena porodica se nije nadala da će ih zadesiti tako bolna sudbina. Svako od njih nosi svoj krst kako najbolje zna i ne gube veru u bolje sutra. Pozivamo vas da nam pomognete da im obezbedimo da napokon imaju siguran dom i da što pre opet dođemo kod male Aleksandre!
Više o porodici možete pogledati na:
