Najskuplje samofinansiranje je na Arhitektonskom fakultetu sa 300.000
Poštovani čitaoci,
Matematički, život u Srbiji nije moguć. Kad saberete troškove i sumanutu inflaciju i to odmerite sa platama ili penzijama, ispada da malo ko može da spoji kraj s krajem.
A opet, svi žive i niko nije umro od gladi. Biće da je reč u famoznom snalaženju – presipanju iz šupljeg u prazno, sivoj ekonomiji, doznakama iz inostranstva.
Jedna od najvećih misterija je kako prosečna porodica da pošalje dete na studije.
Od oko 250 hiljada studenata u Srbiji, preko 150 hiljada plaća studije – na državnom ili privatnom univerzitetu. To jest, plaćaju roditelji.
„Plate u Srbiji, i to ne mislim na one najniže, teško mogu da isprate tempo studiranja“, kaže nam Svetlana Petrović, majka studenta stomatologije.
„To jest, mogu nekako, većina dece i studira po najvećim gradovima, ali je to veliko opterećenje. Postoje porodice gde samo jedan od roditelja radi ili pak imaju više dece na studijama, to zahteva i od studenata da se zaposle što pre“, dodaje ona za Međuvreme.
Baš studije stomatologije u Beogradu koštaju 180.000 dinara. Elektrotehnika košta 282.000 godišnje, a najskuplje samofinansiranje je na Arhitektonskom fakultetu sa 300.000. Zato su studenti pre tri godine blokirali fakultet (donja slika).
Na drugom kraju spektra su studije opšte fizike, koje skoro niko i ne upisuje, gde godina staje 66.000 dinara.
Student koji nije na državnom budžetu ne može da se hrani u menzi niti da živi u domu. A cene kirija na crnom tržištu (celo tržište stanova za najam je crno) u Beogradu ili Novom Sadu odavno su otišle u nenormalno.
„Školarina po sebi možda nije toliki problem, ali cene stanova, hrane i ostalog praktično dupliraju trošak“, priča Svetlana. „Nekada student obnovi godinu, mnogo je scenarija koji dodaju troškove. Naravno, od plate roditelj mora i sam da živi, plaća račune i hranu.“
Da vidimo sada kolike su te plate. Zvanično i prosečno – 110.000 dinara. Ali, priča o proseku je priča o sarmi jer ona je prosek kupusa i mesa.
Dok se u centru Beograda, u opštini Stari Grad, beleži prosek od 182.000 dinara, dotle ispod 85.000 u proseku zarađuju ljudi iz Blaca, Trgovišta, Bujanovca, Bosilegrada, Svrljiga, Lebana, Pertrovca na Mlaci, Golupca ili Velikog Gradišta.
Ako računamo školarinu i konzervativnih 500 evra mesečno za druge troškove studiranja u drugom gradu – ispada da jedan roditelj iz ovih siromašnijih opština treba da radi samo da bi finansirao studenta.
Još je luđe za oko 35.000 studenata privatnih fakulteta. Najjeftiniji programi na Univerzitetu Singidunum koštaju 2.100 evra godišnje, a studije primenjene veštačke inteligencije koštaju 3.900 evra.
Za Arhitekturu na Univerzitetu Union „Nikola Tesla“ potrebno je izdvojiti 3.000 evra. Školarina za multimedijalni dizajn na Računarskom fakultetu iznosi 3.600 evra.
Ni tu, naravno, nema prava na državni dom ili menzu, a kirije su „nerealno visoke“, kaže Vasilisa Jovanović koja studira na privatnom fakultetu.
„Mnogi privatni fakulteti brzo povećavaju školarine“, dodaje ona za Međuvreme. „To nas mnoge dovodi u situaciju da radimo studentske poslove koji tek pokriju troškove, a oduzimaju toliko vremena da mogu negativno da utiču na studiranje, što je paradoksalno.“
A opet, studenti nekako svršavaju studije i niko ne umire od gladi. Ko objasni srpsku matematiku preživljavanja, dobiće Nobela za ekonomiju.
