Uporan, uvek prisutan, muzičar beskrajne radne energije i muzikalnosti, Vasil Hadžimanov, pijanista, kompozitor, aranžer i pedagog, nezaobilazna je karika srpskog džeza. Ličnost koja nosi vezujući gen predaka koji su, svaki na svoj način, ostavili trag u balkanskoj muzici i kulturnom nasleđu. Nakon školovanja na Berkli koledžu za muziku, Hadžimanov odlučuje da se vrati u Srbiju, gde osniva „Vasil Hadžimanov bend”. Od prve postave benda Vasil Hadžimanov se predstavlja kao sledbenik modernih tokova, progresivnog zvuka i fuzije različitih vrsta muzike, što bi sada mogli nazvati, svetska muzika. Osim sa sopstvenim bendom, Vasil nastupa i sa Markom Đorđevićem i Brankom Trijićem u okviru vrhunskog sastava “Trio Sveti”. Tokom svoje dugogodišnje karijere, “VHB” je objavio sedam albuma, od kojih su mnogi imali respektabilne tiraže i brojne pozitivne kritike širom sveta. Pored brojnih koncerata i nastupa širom bivše Jugoslavije, i posvećene međunarodne aktivnosti, Hadžimanov piše i muziku za filmove, dokumentarne filmove i TV emisije. Svi objavljeni albumi i muzika Vasila Hadžimanova proglašeni su umetničkim delom od nacionalnog značaja za Srbiju. Vasilovi roditelji, Zafir Hadžimanov i Senka Veletanlić, kao i tetka Bisera Veletanlić, su poznati srpski i jugoslovenski muzičari.

Prvo smo ga pitali da li je u muzičkoj porodici bilo prostora za sport?

“Kao što je normalno da deca, ne preterano talentovana za muziku, pohađaju muzičku školu, normalno je da manje talentovani početnici idu na sport. Sada je već naučno dokazano da sviranje nekog instrumenta pospešuje inteligenciju jer se pale receptori u mozgu. Deca muzičara trenirala su razne sportove, a ja sam išao na tenis, pa karate kod Ilije Jorge. To ne znači da sam bio neki karatista”, ističe za Mozzart Sport Vasil Hadžimanov.

Živeli ste u bloku 45 na Novom Beogradu?

“Da, u to vreme predivno mesto za život. Prava suburbija velikog grada koja ima terene za sve moguće sportove, basket, fudbal, tenis…Vreme smo provodili napolju i stalno smo se igrali. U tom periodu pratio sam tenis i SP u fudbalu što je za mene imalo dimenziju spektakla”, dodaje Vasil Hadžimanov i za naš portal ističe da ima omiljene sportiste.

“Od aktuelnih tenisera Novaka, Rafe, Federera…ranije iz NBA lige košarkaše Medžika, Leri Birda, Karima Džabara koje sam gledao i palio se da igram kao oni. Ne mogu da ne pomenem Letećeg Majkla koga svi znaju, ali zaslužuje da se uvek ponovi njegovo ime. Od brazilskih fudbalera oduševljavali su me Ziko, Sokrates, Eder, Falkao i cela ekipa”.

Kasnije ste počeli da pratite fudbalske klubove?

“Navijam za Mančester junajted, a evo i kako je počela ta navijačka strast. Negde sa rođenjem mog deteta, 2000. godina je u pitanju, gledao sam na televiziji neke fudbalere u plavoj opremi protiv crvenih. Ispostavilo se da su to bili igrači Evertona i Junajteda, a ja sam otkinuo od sreće za Mančesterom. Bila je to prava utakmica Premijer lige, oštra, ne i prljava, požrtvovana, uz fantastičan fudbal. Odmah sam sebi rekao ovi crveni su mi sjajni. Ser Aleks, Gigs, Skols, kasnije Vidić, Runi, Ronaldo postali su mi omiljeni…I danas ako nešto gledam pratim Premijer ligu”.

Da li sada idete na neku rekreaciju?

“Možda mogu da se pohvalim dobrom genetikom, nisam gojazan, a ne pazim baš šta pojedem. Normalno, znam za granicu, imam tu vrstu kočnice. Igrao sam tenis, jeste izgledalo smešno, a nakon toga pošao sam u teretanu. Pozdravio bih svog trenera Saleta, starog difovca, koji nije od onih koji pumpaju mišiće po svaku cenu. Sale radi na održavanju kondicije i forme, što meni treba jer mnogo sedim i putujem. Treninzi su mi pomogli, ali sam se opet uspavao, jedina fizička aktivnost je oko vikendice, tu se nešto desi, pokrene se neki mišić”, konstatuje Hadžimanov.

Šta reći o Marku Đorđeviću? Da je profesor na jednom od najpoznatijih muzičkih koledža na svetu Berkli iz Bostona. Da svira širom sveta, da nas je svojim, malo je reći, bravurama oduševio na prošlogodišnjem Karuselu, a o svom sportskom angažmanu ističe:

“Bio sam golman na najvišem amaterskom nivou. Branio sam za ‘Bele orlove’ iz Nju Džerzija pošto živim u Njujorku. Inače, počeo sam u Poletu sa Dorćola, ali sam okačio rukavice ‘o klin’ i kako sam prestao da treniram odustao sam od praćenja fudbala, kaže Marko Đorđević.

Verujemo da je za Vaš posao bubnjara potrebna veća fizička aktivnost.

“Čovek se bolje oseća ukoliko nešto trenira. Međutim, ima bubnjara koji se jedva popnu uz deset stepenika, ali savršeno sviraju. Ako je tehnika dobra, fizička sprema nije presudna. Da bi se bolje osećao bavim se sportom”.

Verovatno ste nekog spotistu voleli više od drugih.

“Kao golmanu za mene je neprevaziđen Peter Šmajhel. Koliko god da ima dobrih golmana do danas mi je broj jedan Šmajhel. Od klubova navijam za Zvezdu mada ne kao nekada. Realno, manje mi znači taj navijački deo”, podvlači virtuoz na bubnjevima.

Takođe, Marko nam je govorio o svojoj utakmici koja se urezala u sećanje.

“Igrali smo finale regionalne lige koja obuhvata tri države Njujork, Nju Džersi i Konektikat. Rivali su bili Portugalci, a igralo se na Džajants stadionu, ali ne kao predigra nekom važnom meču već posle Red Bul Njujorka. Kapacitet stadiona bio je oko 70.000 gledalaca, a nas je gledalo oko 2.000 ljudi što pomalo deluje sablazno. Ipak, za mene je to bio veliki broj kada je fudbal u pitanju, a svirao sam pred mnogo više posetilaca”.

Izgubili ste sa 1:0 i to nakon penala.

“Kao muzičar sam mnogo skromniji, ali kao golman ću biti neskroman. Da nije bilo mene izgubili bismo sa 5:0. Njihov golman je izvodio jedanaesterac, rekli su mi čekaj, nisam ni krenuo sa linije, a već sam primio gol. Nakon toga i ne pratim organizovane sportske događaje, ali bavim se svojim treninzima”, konstatovao je Marko Đorđević, a naša preporuka je obavezno gledajte i slušajte virtuoze iz benda “Trio Sveti”.

Đurđe Mečanin/Mozzart Sport

djurdje.mecanin@mozzartbet.com