Neno Pantović je čovek čiji je život neodvojivo povezan sa malim fudbalom, a njegova priča je zapravo ispričana legendama igračkog polja. Od malih nogu, stvorio je neraskidivu vezu sa fudbalskim igralištem FK Sloboda, ispletene u svakodnevnom ritmu kolonijskih ulica. Sa svega šest ili sedam godina, stupio je na veliki fudbalski teren, tek da bi oko deset godina kasnije zasijao na mnogo manjem prostoru – doživeo je istinsko fudbalsko buđenje kroz mali fudbal, i to kako na igralištu Slobode, tako i na atletskoj stazi, ploči, Sokolani, Borčevom…

Na samom početku, Neno je igrao rame uz rame sa imenima koja su vladala terenima malog fudbala: Rakijem, Ćirkom, Prikom, Tokom, Maketom, Gačom, Hrgovanom, Božecom, Marecom, Šulom, Markom, Dulom Sekiricom i mnogim drugima. A ovo su samo neki od njegovih fudbalskih saboraca koji će, neosporno, naći svoje mesto i u budućim rečenicama.

Odrastao je pored igrališta FK Sloboda, u koloniji. Veliki fudbal počeo je da igra sa šest, sedam, godina, a deset godina kasnije i mali, što na igralištu Slobode, što na atletskoj stazi.

Neki fudbalski treneri primetili su da Neno Pantović ima dara za fudbal pa se prvo pitanje odnosilo zbog čega Neno nije postao profesionalni fudbaler?

„Mislim da sam imao 15 godina i da smo na Sokolani igrali mali fudbal. Pored Sokolane prolazio je trener Borca Mihailo Kolarević, zastao je, a onda i odgledao ceo meč. Igrao sam sa starijim momcima. Znao sam da je ostao zbog mene, prišao mi je i pitao: „Da li me poznaješ“? Bio sam zbunjen i odgovorio negativno mada sam znao da je Kolar. Pitao me je da dođem i treniram u Borcu. Sledećeg ponedeljka sam otišao na trening, trenirao 20 dana i prekinuo. Bio sam stidljiv, a trenirao sam sa starijim igračima, oko tri godine, i nisam ih poznavao. Bili su Veljko, Trnavac iz Ljubića, Vranić…Zvao me je Kolar više puta da se vratim i nastavim sa treninzima, ali i moji drugari nisu bili zainteresovani za fudbal“, seća se Neno Pantović.

Smatrate da niste pogrešili?

„Tadašnji igrači su od Borca dobili stan, posao, igrali su za platu, a kada okončaju karijeru bili su u finansijskom problemu. Kada okončaš karijeru morao si da radiš nešto drugo. Jedino su Ostoja, Dule, Kolar, Ćuka bili treneri…Bilo je fenomenalnih igrača koji nisu napravili ništa na materijalnoj strani. Sada je totalno drugo vreme, igrači, kroz karijeru, zarađuju ozbiljan novac. Iz ove pesperktive žao mi što nisam profesionalno igrao fudbal, sa druge i nije“.

Poznati ste čačanski ugostitelj?

„Sa 26 godina otvorio sam kafić Kamel (1985). Pre Kamela otvoreni su Sendi, Čarli, Asteriks…Znao sam da će otvaranje Kamela biti pogodak jer je ceo grad dolazio u ta dva lokala. Kada se otvorila gradska rupa Devčo je prešao u rupu i ubeđen sam da je bio jedan od najboljih kafedžija. Devčo je imao vremena za sve goste, bio je pristupačan i elokventan…I mi smo prešli u gradsku rupu, bili smo, kao konkurencija, ali smo uvek bili dobri i sada mi je drago kada ga vidim“.

U Vašim kafićima uvek su sedeli i fudbaleri?

„Pošto sam mnogo voleo fudbal, igrao sa njima…Sa Rakijem, Ćirkom, Prikom, Tokom, Maketom, Gačom, Hrgovanom…Nisu izlazili iz mog kafića, ali ni iz kuće. Ili smo igrali fudbal ili remi. Poznavao sam ceo grad, dosta ekipa, ali to sportsko okruženje mi je najviše prijalo. Odgledao sam na stotine Borčevih treninga, a poraze i pobede sam doživljavao teže i lepše od samih igrača. U Canovo vreme svi su, Čakar, Anić, Simić… svi su sedeli kod mene. Preskočio sam, Božeca, Mareca, Šula, Marka kome je Šćepović slomio nogu pa nije prešao u Zvezdu “.

Kada smo pomenuli Zvezdu poznato je da ste bili veliki navijač crveno – belih?

“Svi u porodici, otac, Peca i ja smo mnogo voleli sport odnosno fudbal. Sećam se i vaspitne ćuške, dobijene od oca, kada sam prešao da navijam za Partizan. Imao sam sedam, osam godina, Partizan je igrao finale sa Realom u Kupu evropskih šampiona. Počeo sam da zadirkujem oca, a on je bio veliki navijač Zvezde. Pita me za koga ti navijaš, ja odgovorim za Partizan, pa je usledila “šamarčina” zbog koje sam se vratio na fabrička podešavanja – ponovo navijač Zvezde. Eto, na tome sam zahvalan ocu, za ceo život. Zvezdaš, ali baš veliki, bio sam do devedesetih, a onda kada je država “pukla”, sve se devalviralo. Sada odgledam neki meč, ali ne sa toliko žara…Mlađi ljudi ne znaju šta su bili Džajić, Pižon, Savić, Dejo, Piksi, Siniša…Gledao sam sve derbije, sve evropske utakmice i još desetak mečeva u prvenstvu. Sećam se da smo otac i ja vodili Pecu, bio je mlađi, na utakmicu sa Hajdukom. Bila je tolika gužva da nam se za momenat izgubio, počeli su da ga guše, ali smo ga podigli i sprečili da ne dobje povrede. Sada mi ne pada na pamet da povedem unuke na utakmicu, mada ne idem ni ja”.

Glavno pitanje ili pitanja odnosiće se na mali fudbal jer kako i piše u naslovu Neno je, po rečima mnogih, (Ne)zvanični kralj malog fudbala…

“Preko pola veka igram mali fudbal. Tvrdim da sam odigrao najviše utakmica malog fudbala. Igrali su i bolji igrači, i ja sa njima, ali sam, parafiram, odigrao najviše mečeva. Prvo na igralištu FK Sloboda, Sokolani, pa atletskoj stazi, pa na ploči, pored Borčevog. Jedva sam čekao da me pozovu na duel, a najčešće sam organizovao mečeve. Zovem 11 igrača i dogovaramo se. Inače, kada su počeli da igraju 4+1 nije mi odgovaralo jer sam više voleo 5+1. U varijanti 4+1 sve je trka, treba tehnike, ali se svodi na šablon, meni je bila bolja ova prva varijanta”.

Ekipa TNT?

“Pa počinjao je turnir na slobodinom igralištu, a mene je bolelo koleno. Usput, imao sam tri operacije kolena i dve bruha, to su bile čisto sportske povrede. Hirurg Bane Azanjac mi je kazao da su povrede bruha od napora jer sam imao veliku želju, borbenost i nisam voleo da izgubim. Elem, zove me Dule Sekirica i kaže da igramo protiv igrača Borca: Ćirka, Gača, Drobnjaka, Martina…Odgovaram da ću doći da navijam, ali Sekirica je uporan i dolazi kod mene kući, sat vremena pred meč. Na iznenađenje svih odigramo 1:1, pobedimo na penale, i osvojimo turnir. To je bio partizanov turnir, nakon koga kreće turnir Novosti. Za nas su igrali Vlade i Dejo Petrović, najbolji odbrambeni par u Čačku, Zec iz Parmenca, Dule Sekirica, Radiša i golman  Stanko Čuma. Bili smo prvi i imali prohodnost na prvenstvo Srbije. U naredne dve godine igrali smo i trijumfovali smo na oba turnira. Superfinale bilo je u Lapovu, 16 ekipa. Tu je igrao mali Savo, potom, Đačić, Rašić iz Milanovca…Bili smo drugi, ali su nam oteli prvo mesto zbog četiri isključenja koja nisu bila opravdana. Vodio nas je Džo Vojičić, zbog autoriteta, na moj poziv. U Čačku sam bio prvi strelac turnira, a najbolji igrač bio je Dejčo Petrović. Naredne godine, u Vrnjačkoj banji, bili smo prvi u Srbiji. Tada je najbolji bio Đak koji je dobio tolike batine na meču, očigledno su ga bili, ali mu nisu mogli ništa. Kruna moje igračke karijere. Ne zaboravite da je na početku takmičenja bilo preko hiljadu ekipa. To je za nas bio ogroman rezultat, kao da smo bili šampioni Jugoslavije”.

Vi imate puno pravo da izdvojite najbolje igrače malog fudbala u Čačku?

“U to vreme najbolji su bili Dule Sekirica i Đak. Sekirica je jedan gol dao makazicama, ustane odmah, a ja sam već pretrnuo da će povrediti na betonu. Odličan je bio Gare Bradonja iz Prevoza, Ćojba je bio dobar…Sećam se da nam je Peca debeli bio menadžer, a da je na tribinama primio opklade za oko pet hiljada maraka. Mi smo dobili sa 6:0, a igrali su Vlade, Dejo, Gač, Spiro – odličan igrač malog fudbala, borac, mogao je da trči na tri utakmice…Da ne zaboravim velikog prijatelja Mirka Skanja koga sam predložio Džo Limunadi. Slavko se udario po glavi, ali je uvideo da je Mirko odličan golman. Mirko je završio fakultet i otišao drugim putem”.

Igrali ste i sa znatno mlađim igračima, takođe dobrim?

“Saša i Gogo Kovač, potom Marko Karatista, Nemanja sa kojima smo igrali “na nož”, jer niko ne voli da izgubi. Međutim, moram da pomenem oca i sina, Sulja i Marka Milinkovića. Suljo je bio, kao fudbaler Rada, izabran za igrača Beograda. Tada je Piksi bio u Zvezdi, a Milko Đurovski u Partizanu. I sa Suljom sam igrao mali fudbal, ali Marko je, po mom mišljenju, najbolji igrač sa kojim sam igrao. Marko je dobar, vaspitan i odličan čovek i igrač. Sa Markom nikada nisam izgubio utakmicu. Svi znaju, kada se Marko Milinković prijavi da će da igra, odmah se prijavljujem i ja. Kada igraš sa Markom ne možeš da izgubiš”.

Da li ste prestali da igrate?

“Dva, tri meseca me boli koleno, ali ne bih ponovo pod nož. Najbolji hirurzi su me operisali Milinkov i Ganić, međutim, material je verovatno dotrajao. Razumljivo jer sam uvek igrao u “šangajkama”, na betonu, a doktori su mi već rekli da je to katastrofalno”.

U veku fudbala kraj Morave ko su najbolji igrači Borca?

“Kada sam počeo da gledam Borac ubedljivo najbolji igrač je bio Dušan Radonjić. Ćuka je mogao da igra na više pozicija, a ne zna se šta je bolje mogao da odigra. Potom, Petar Baralić koji je kratko igrao za Borac pa je prešao u Zvezdu. Mislim da bi sada mogao da igra za Real ili Barselonu, tehničar, šut, dribling, trčanje, duel igru…Borac je igrao kvalifikacije, dao je gol Nikšićanima, poveli smo sa 1:0 pa izgubili sa 3:1”.

Kada ste pomenuli kvalifikacije ne možemo da ne pitamo da li je bilo “nameštenih” utakmica iz kvalifikacija?

“Tim Borca i sada znam, Avramović, Dunjić, Vebel, Baralić, Radonjić, Petrović, Kulašević, Ostojić, Radivojević, Čakarević i Jovašević. Možda najbolji tim Borca svih vremena. Međutim, tada je bio zemljotres u Banja Luci i svi su pričali da smo, po direktivi, znači politički, morali da izgubimo. Druga utakmica sa kragujevačkim Radničkim u Čačku, tri, četiri kola pre kraja prvenstva. Da smo dobili plasirali bismo se u ligu. Đoko Čakarević je dao gol, poveli smo, Mogu reći 15.000 ljudi na stadionu, euforija…Radničkom je isključen Martinović, a u poluvremenu, trener Dragan Bojović Patak menja Čakarevića. Ni danas ne znam zbog čega. Radnički je izjednačio i zbog bolje gol razlike ušao u ligu. To me kopkalo i bolelo, čak sam pitao Đoka, Gagila šta je istina. Šta je značilo da ti dođu Dinamo, Hajduk, Zvezda, Partizan…Tada sam znao i rezerve, a sada ni deset igrača iz Superlige”.

Da se ne ogrešimo o neke sjajne igrače Borca?

“Pomenuo sam Sulja koji je kasno došao u Borac. Milinkovićev slobodnjak može da se uporedi sa Sinišinim. Ako sa 25, 30 metara Suljo ne postigne gol, mi, na tribnama, smo u čudu. Imao je potencijal za mnogo više. Dalje, Božec, Marec, Sićko Lučić koji je u “džep” stavio Savićevića, a Vardar, za koji je igrao Lučić, dobio je Zvezdu sa 1:0. Pa Dragutinovići, Slović, Cune Gojković sa kojim sam razgovarao noć pre nego što je poginuo. Sa nama je igrao mali fudbal i jednostavno nisi mogao da mu uzmeš loptu. Iz Iraklisa je trebalo da pređe u Panatinaikos i tada je nastradao. Idemo dalje, Tomas Vasov, sjajan čovek, igračina, kao i Anić, Čakar, Simić…Kada je Simić došao u Borac imao sam osećaj kao da sam ja nešto dobio. I dalje smo dobri prijatelji, navrati kod mene u lokal, a tvrdim da je bio najbrži igrač u Jugi, brži od Binića. Kao kapiten Borca otišao je u Portugaliju, uzeo kup, ali ga je povreda sprečila za još više. Bilo je uživanje gledati Borac”.

Definitivno se može reći da je Neno Pantović odigrao najviše utakmica malog fudbala, da je bio pravi zaljubljenik što se danas retko sreće.

Još po neka interesantna pričica Nena Pantovića:

“Dve godine smo igrali na turniru u Kraljevu. U ekipi su bili Dejan, Vlade, Spiro Radulović, Zec iz Parmenca, Dule Sekirica i ja. Potrebna je pobeda za prvo mesto, a istovremeno igraju Borac i Remont posle čega će stići Džo i Gač Jelić. Nismo imali rezervnog igrača, a Spira udara protivnički igrač i polomi mu nos. Spiro ide u bolnicu, mi vodimo sa 1:0, temperature visoka, 35 stepeni, pobeda nas vodi do trofeja. Molimo sudije da produže pauzu da bi Gač i Džo stigli, međutim, kasnila je utakmica u Čačku. Počinje drugo poluvreme, igramo sa igračem manje, publika navija za nas, dajemo i drugi gol…Borili smo se, ali je meč okončan sa 2:2 pa su oni bili prvaci. Ne mogu da vam kažem koliko nam je bilo žao”.

“Drugi detalj iz Kraljeva. Ne znam što smo imali jedan auto za put, nas šestorica…Igrali su Tomo Gibanica, Gač, Koki, Marec, a Gač se vozio u gepeku keca. I tu smo, među 100 ekipa, došli do finala…Toliko smo voleli fudbal da nam nije bio problem da igrač sedi u gepeku i vozi se do Kraljeva”.    

Tekst i foto:

Đurđe Mečanin/Kablarnet.rs

I Privatna arhiva Nena Pantovića