„Zdravo dobri ljudi, ovo smo mojih pet anđela i ja. Rođena sam u Krajini pred kobnu 1995. godinu. Još maltene kao beba preživela sam ono što retko ko na svetu preživi – proterana sam. Ne sećam se Oluje, ali je pamtim… Pre toga me je i majka ostavila, pa sam odrastala samo sa ocem, babom i dedom. Usledile su godine izbeglištva, nemaštine, tuge…”, započela je svoju priču Milena Đeković (devojačko Jelovac), okružena zidovima punim buđi i prozorima krpljenim sunđerima.

„Moji školski dani nisu bili loši. Baba i deda su uvek bili tu, kao otac i majka. Sve dok nisu umrli… Teško je prisećati se svega. S nepunih 18 godina upoznala sam njega. Dalibora. Ja sam putovala na praksu za poslastičare, a on je bio kondukter u autobusu, to je radio od kad je došao iz Berana. Sve je ispalo tako spontano”…

“U naš život brzo su stigli Ognjen (13), Uroš (10), Vasilije (8), Filip (7) i na kraju naša princeza Mika (4). Pitaju me šta će ti toliko dece? Ja ih podižem, oblačim i brinem sve o njima. Da mi nije lepo u braku i da se ne slažemo ne bi ni bilo toliko dece. Imali, nemali, mi ćemo za njih da stvorimo koliko god se može. Počela sam raditi u marketu, a Dalibor vozi mleko i jogurte za jednu mlekaru. Plate su nam minimalne, a opterećene su i kreditom koji sam digla za drva, šporet, deci za školu i neke osnovne stvari. Zato on i privatno radi limariju, visi svaki vikend po krovovima, samo deca da ne budu gladna i pocepana”!

“Dosta godina smo živeli kao podstanari. Kuća u kojoj smo bili u Obrenovcu 2014. godine odnela je poplava. Ovu u Banjanima kod Uba dobili smo preko Komeserijata za izbeglice, mada je to više bilo predviđeno za neku vikendicu. Nikad nije završena, pa živimo skučeno u dve sobice. U ovoj prostoriji spavamo suprug, Mika i ja, a u drugoj na jednom krevetu njih četvorica. Ovde sve radimo – spavamo, ručamo, oni završavaju domaće na smenu jer nemaju mesta… Sređivali smo mi to koliko smo mogli, krečili više puta, ali ne vredi, ogromna je vlaga i izjeda sve. Potrebno je ozbiljnije ulaganje za koje nemamo mogućnosti jer sve što zaradimo ide za život”.

“Problem je i što nemamo vodu već godinama. Uzimamo od komšija, nekad nam doteraju cisternu, ali sve je to nedovoljno, ipak smo mi velika porodica. Da imam vodu, mogla bih makar neku baštu držati. Imamo bar kokoške zbog domaćih jaja i jednu patku s kojom se naš sin Uroš, verovali ili ne, druži taman kao da su najbolji drugari. Kako se oni razumeju međusobno to je čudo jedno. Dobra su deca generalno, hoće sve da pomognu”.

“Jedino Vasilije što ima alergijsku astmu. Kad ga uhvati to gušenje, kad više ne može da diše, mora da ide ili u Hitnu pomoć ili u Dom zdravlja, da primi injekciju. Možete misliti kako utiče ovolika vlaga na njega, a plašim se i za drugu decu. Imamo samo ovaj prastari inhalator. Volela bih i da imaju više ormara jer ovako im čuvamo garderobu po džakovima. I zime umeju biti teške i hladne. Jeste da se loži non-stop, ali ne može toliko da se zagreje.

I eto. S jedne strane, mi smo složna i skladna porodica koja ne sedi skrštenih ruku, a s druge strane stvarno je jako teško. Mnoge oluje tutnje mojim životom već 30 godina, volela bih bar moja deca kad bi mogla da imaju neko bezbrižnije detinjstvo. Ako ne po jedan, makar po dvojica da spavaju zajedno. Ne žale se oni svakako, navikli su.

Ne znam ni kako sam čula za Humanitarnu organizaciju Srbi za Srbe, raspitivala sam se da li postoji neko ko bi mogao da nam pomogne. Ima već neko vreme od tada. Čak sam i digla ruke, pa ako bude – bude, ali jesam se potajno nadala. I stvarno, jednog dana stigao je poziv i bila sam veoma srećna. I radujem se što ćete objaviti priču o nama i pozvati dobre ljude da nam pomognu koliko mogu i žele. Bićemo beskrajno zahvalni!” rekla je Milena Đeković članovima ove organizacije”.

Bila je ovo skraćena verzija emotivne ispovesti jedne hrabre i požrtvovane žene preko čijih leđa je prešlo dosta toga. Mnoge delove ispričala je s očima u suzama, nastavljajući priču isto onako odlučno i odvažno kako je koračala kroz čitav svoj život. Svojim donacijama možete pomoći Humanitarnoj organizaciji Srbi za Srbe da saniraju i završe kuću za divnu i vrednu porodicu Đeković!

Više o porodici možete pogledati na:

Нема те Олује која може сломити Ђековиће – рат, протеривање, поплаве, тешки услови…

Video o porodici Đeković:

Нема те Олује која може сломити Ђековиће – рат, протеривање, поплаве, тешки услови…