Marija Tomić, maturantkinja Ekonomske škole

KRF 2024. godine

“Mogu reći da je Krf mnogo doprineo da se moj život zarotira u totalno drugom pravcu, kao i to da sam konačno prihvatila sve ono što sam ja, konačno sam postala svesna svojih uspeha kao i svojih vrlina, mana, ambicija, otkrila nova interesovanja kao što su kaligrafija i gluma. Istina je što su rekli da ćemo se sa Krfa vratiti kao ljudi, što je tako bilo i u mom slučaju, konačno sam kompletna ličnost. Volela bih da Krf doživaljavam iznova i iznova, jer je to nestvaran osećaj, takav mir, takvu pozitivnu energiju, ljubav prema veri i ljudima sam osetila samo na Krfu”.

“Ostrvo Vido, spomenici podignuti u čast preživelim i nastradalim srpskim vojnicima, našim precima, budio je u meni, do sad potpuno stran, nemir, jezu i setu.
Svaki korak napravljen na zemljištu koji se pružao oko spomenika stvarao je osećaj njihovog prisustva, njihovog pogleda i teških i bolnih uzdaha. Osećala sam se kao da sam u mojoj Srbiji. Svaki otpevan stih pesme na tim svetim mestima ledio je krv u žilama, ostavljao bez glasa i ježio svaki delić kože”.

“Dani u kampu, naizgled svi slični, a zapravo su daleko od bilo kakve sličnosti. Ukratko dan bi nam započinjao jutarnjom higijenom, zatim razgibavanjem, jutarnjom molitvom i doručkom. Nakon toga sledila su zaduženja koja smo zajedničkim snagama odrađivali. Po završetku zaduženja imali bismo raznorazne radionice, zanimljiva predavanja… Zatim bi usledio najlepši deo dana, odlazak na plažu, po povratku bismo pravili nezaboravne žurke u autobusu. Stizali bismo u kamp po samom zalasku Sunca, zatim odlazili na večeru nakon koje bismo se družili, pevali, igrali… i dan bismo završili molitvom nakon koje bismo svi otišli na spavanje”.

“Najdraže su mi bile radionice kaligrafije i dekupaža, iz kog sam dobila pohvalnicu. Kaligrafija je nešto sa čim sam se prvi put susrela i shvatila da je to nešto što mene opušta i nešto u čemu sam pronašla neki svoj mir, nastavila sam i nakon Krfa da se bavim kaligrafijom i želja mi je da moje pisanje dovedem do savršenstva”.

“Nisam se isprobala u svima zaduženjima kampa, jer sam se od prvog dana zadržala u kuhinji, da bilo je jako naporno, ali kao nagradu za moj rad i trud dobila sam divne prijatelje za ceo život. Sada bih se bez razmišljanja vratila u kuhinju kad bih znala da će se sve opet ponoviti”.

“Plaže na Krfu su bila čarobne, svaka je odisala nekom svojom čarobnošću i prizoru koji zadražava pogled, budeći divljenje i nezaboravni užitak. Agios Gordios, Barbati, Mesongi, Paleokastrica, Sidari stvarno se nije znalo koja je od koje lepša, ali na mene je najveći utisak ostavila Glifada i rado ću joj se vraćati”.

“Teško da bi na ovakvom životnom putovanju moglo nešto posebno da se izdvoji, jer ceo ovaj kamp, cela ova priča, svaki pređen korak, svaki minut proveden sa ovako izuzetnim ljudima je poseban”.

“Toliko bih poruka imala da poručim, toliko mudrih reči da prenesem, koje su izgovorile gromade od ljudi, što su na mene ostavile utisak i koje su mi promenile pogled na što šta. Ali ima da poručim da ovakvu priliku niko, ali niko, kome se ukaže ne bi trebao da propusti. Ovo je takav preporod, takva promena koja je u ovom ludom vremenu svima nama potrebna. Mi ne znamo ko smo, nisam zanala ni ja, sve do Krfa”.

“Dimitrije, šta reći za tog čoveka. Svaka reč hvale bi bila suvišna, svaka zahvalnost premala, čast mi je što sam imala priliku da ga upoznam, da prozborim s njim po koju reč, čast mi je što sam ga zajedno sa svima ostalima pratila u stopu na ovom putovanju, hvala mu što mi je pokazao gde su mi preci hodili i ginuli za mene, za nas, hvala mu što me je naučio da poštujem ono šta imam i onog koga imam, hvala mu što me je uključio u našu porodicu, u našu Svetu Srbiju. Čovek vredan svakog poštovanja, svakog pomena i milosrđa”.

Od Krfa do Krfa, Marija Tomić!

Mina Gošnjić, učenica Gimnazije u Čačku

Subota. 10. avgust. Krećemo.
“U autobusu na putu do Krfa čuli smo razne lepe utiske ljudi koji su već posetili ovaj kamp, ali ti lepi utisci se nisu poklapali sa svim onim stvarima koje su govorili. Od toga da su na pitanje da li je toalet čist, odgovorili da je čist ako ga dobro očistiš, pa do toga da u kampu ne samo da nema interneta, nego nema signala… Nismo znali šta nas čeka kada dođemo, ali smo se nadali da ćemo, kao i mnogi drugi, osećati tugu kada krenemo nazad jer želimo još, čak i nakon petnaest dana”.

“Prvo smo posetili najznačajniji spomenik, to je ostrvo Vido. Sam dolazak brodom dok preko zvučnika čujemo Dragana Nikolića kako govori “Plavu grobnicu” Milutina Bojića, bio je neverovatno lep i značajan. Čas istorije koji nam je profesor održao bio je dirljiv, više kao pozorišna predstava u kojoj su profesorovu priču dočarali odlomci koje su govorile džombe, Marija i Vuk. Tada smo videli prvi od njihovih mnogobrojnih talenata. Svi su plakali dirnuti ovom pričom, neizmerno važnom za naš narod”.

“Trebalo je malo vremena da se naviknemo na život u kampu. Svako jutro budi nas zvono negde oko osam časova. Razbude nas jutarnje vežbe, nakon kojih idemo na molitvu. Zatim doručkujemo, pa obavljamo svoja zaduženja”.

“Zaduženja su bila kuhinja, dvorište, soba i toalet. Džombe nas upute šta tačno treba da radimo. Kako je sve lakše u društvu, čak i kada nam se ne radi, uz muziku sve brzo završimo. Zatim imamo radionice. Meni se najviše dopala radionica o komunikaciji, kao i kaligrafija. Značajni su bili i razgovori sa Protom Stevom čiji mudri saveti navode na razmišljanje. Ono što je zapravo najlepše u svemu tome je društvo. Ti ljudi sa kojima delimo životni prostor, zajednica u kojoj se pomažemo i postajemo toliko bliski da je skoro nemoguće toliko se zbližiti sa nekim koga poznaješ tako kratko. A nikada se ne bismo upoznali da nismo bili tamo”.

“Na Krfu naučila sam šta je zajednica i koliko je ona važna ljudskim bićima, koliko malo nam treba da budemo zadovoljni. Naučila sam da je mnogo važnije sa kim sam, u kakvom društvu, nego gde sam”.

Ovo putovanje ostaće jedna lepa uspomena i uvek ću ga se rado setiti.