Pravoslavlje

Održano književno-duhovno veče pod nazivom „Molitveni žanr i svetosavska duhovnost u djelima srpskih pjesnika“-sjenima blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija

199pregleda

U Domu kulture u Čačku, a u organizaciji Udruženja „Irmos“, održano je predavanje pod nazivom „Molitveni žanr i svetosavska duhovnost u djelima srpskih pjesnika“. Gost, predavač bio je profesor književnosti, Milorad Durutović.

Ističući da je u doba korone ovo veče pravo ukrepljenje rečima u poeziji, prisutnima se uvodnim slovom obratila Ana Ranđić, profesor srpskog jezika i književnosti čačanske Gimnazije. „Svi naši pesnici su se kroz poeziju  molitveno obraćali Bogu, jer „ U početku bješe Riječ, i Riječ bješe u Boga i Bog bješe Riječ“, a svaka istinska pesma je molitva“, kazala je Ana, predstavljajući svog gosta kao jednog izuzetno umnog čoveka, duhovno čedo blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija, a za koga je otac Gojko Perović, rektor Bogoslovije „Svetog Petra Cetinjskog“, rekaoda je jedan od najpametnijih ljudi Crne Gore.

Po rečima profesora Milorada Durutovića, žanr molitve prisutan je u svim epohama srpske književnosti. Na taj način se otkriva istina, traga za dobrotom, vrlinom. Na žalost, o tome se malo pisalo i za sada smo još uvek daleko od sagledavanja tog, molitvenog žanra. Sve te molitve kada se čitaju u koninuitetu funkcionišu kao jedinstvena celina u kojoj je upisana istorijska i metafizička sudbina našeg naroda. Vodeći nas kroz srpskovizantijsku književnost, Durutović nam je ukazao na to da u njoj nema žalopojki. Razumljivo, jer je u doba Nemanjića, država bila jaka. Tek nakon Kosovskog boja, molitvene pesme većinom postaju tužbalice. U tužbalici Arsenija Čarnojevića „ Molitva zaspalom Gospodu“, vidi se jedno nacionalno beznađe. „Nakon toga naši pisci neprekidno pišu molitve, ali je moralo proći dosta vremena dok nisu počeli da pišu himnične molitve kakve imamo kod Laze Kostića“, istakao je Durutović. Tada  dolazi period nacionalne obnove, sve do prošlog veka.“Molitva“ Miloša Crnjanskog predstavlja jednu parodiju u kojoj Boga predstavlja kao „sedu senku na drvenoj ragi…“, ali to nikako ne znači gubitak vere u Boga. Ona jednostavno predstavlja glas našeg napaćenog naroda nakon Prvog svetskog rata koji nas je osakatio.U drugoj polovini XX veka veliki broj pisaca je stupio u jedan dijalog sa vizantijskom kulturom, a među njima su Vasko Popa, Miodrag Pavlović, Ivan V. Lalić, Ljubomir Simović, Novica Tadić, Rajko Petrov Nogo. Čitajući neke od stihova poznatih pesnika, Durutović je dao osvrt na to da su oni obnovili molitveni žanr koji je u tadašnjoj Jugoslaviji bio zabranjen. „Oni su na taj način obnovili molitvu“, rekao je Durutović. Tome se povinovala naša Isidora Sekulić, a nakon njene smrti, 1958. godine, Vasko Popa i Miodrag Pavlović odlaze na Svetu Goru. Popa piše svoju molitvu Bogorodici Trojeručici, čije nam je stihove govorio profesor Durutović, a Pavlović tokom putovanja ka SvetojGori u oblacima prepoznaje konture Branka Radičevića, tako da je po njegovom svedočenju rođena ideja da nastane njegova slavna „Antologija srpskog pesništva od Svetog Save do XX veka“.S obzirom da je magistrirao na poeziji Miodraga Pavlovića, Durutović je primetio je da je ono što je MOST kod Andrića, zapravo HRAM kod Pavlovića. Kroz pesmu „Naučite pjesan“, Pavlović nam poručuje da se uvek setimo lepote jezika, kulture, dostojanstva i čovečnosti.Ono što je očigledno je to da molitvenost nikada nije zaustavljena, ma kroz kakve teške periode prolazili.

Ovo veče je ujedno bilo i sećanje na našeg blaženopočivšeg mitroplita Amfilohija, koji je voleo poeziju, a i sam je pisao. Mojsije našeg vremena ukazao je na to da i u naše vreme hrišćanski život može da bude praksa, a ne samo slovo. To je dokazao kroz litije koje su bile organizovane u Crnoj Gori i na taj način postao duhovni otac čitave generacije mladih ljudi i urbana ikona našeg vremena. „Ono što je Miodrag Pavlović gradio kroz svoju poeziju, to je mitropolit Amfilohije gradio u praktičnom životu i to kroz veliki broj crkava koje su za njegovog života izgrađene u Crnoj Gori“, rekao je Milorad Durutović. Pored toga, on je bio čovek koji je pomagao svima i svakome ko mu se obratio za pomoć. Živeo je za to da pomaže, a za sebe ništa nije tražio. Podatak da je njegov doktorat koji je radio u Atini ubrojen među deset najboljih radova za poslednjih sto godina govori u prilog tome kakvog smo čoveka imali. I još uvek ga imamo. Slava Bogu za sve.

 

Tekst i foto: Nela Mečanin

Ostavite komentar