У Клубу Дома културе у Чачку тражило се место више за изузетно надахнуто предавање архимандрита Тимотеја, игумана манастира Вазнесење под Овчаром. Након уводног излагања Верице Ковачевић, уреднице културно-образовног програма, а на тему „Да ли је црква друштво савршених“, реч је преузео архимандрит Тимотеј.

Цитирајући делове из Јеванђеља, Посланица, Дела апостолских, присутнима је покушао да укаже на то да су у цркви од самог почетка биле расправе и да црква није конзервирана творевина, нити урамљена слика. Црква је жива, у њој су присутна различита мишљења, а њено природно стање је страдање. Црква се кроз историју стално развијала, а о томе да је проблема увек било и да је живот цркве непрестано био динамичан говори и седам Васељенских сабора који су и сазивани како би се изнела различита излагања, расправе, мишљења, да би црква на крају увек имала завршну реч рекавши шта је исправно.

„Црква никада не може бити дефинисана. Када бисмо је дефинисали, ми бисмо је закључали. Црква је заједницa, саборност, друштво, јер смо ослоњени једни на друге. Бог је цео свет створио као цркву. Цркву чини народ. Како живи, тако и упокојени, а наш Бог је Бог живих“, нагласио је игуман манастира Вазнесење.

На предавању је посебно указао на то да црква није друштво савршених. У цркви су и грешници, јер нас Бог све воли и никада никог не оставља. Примери за то се налазе управо у Јеванђељу, као што су прича о Закхеју, прича о митару и фарисеју, о блудном сину, житу и кукољу… Црква је дужна да прими све који јој долазе. Ми, људи, смо једини који можемо другог истерати из цркве, док је црква та која даје последњу наду. Она је човеков чувар, чувар његовог достојанства и прихвата га у свим његовим манифестацијама.  И ма колико то можда некоме чудно звучало, она је та која прихвата грешника пре него праведника, јер болесни требају лека, а не здрави.

Говорећи о светитељима, беседник је истакао да су и они корак по корак достизали своју светост, да су се и они борили са својим слабостима и да нису одмах постали свети. Иза њих је био мукотрпан процес узрастања.

Бог зна да сви имамо недостатке. Ни свештеници нису безгрешни, јер су и они људи. На нама је да их не осуђујемо, да схватимо и прихватимо њихове недостатке, као и недостатке било ког човека. Тек тада, у том неосуђивању, као и прикривању туђих недостатака можемо бити савршени.

„Ми немамо право да се љутимо на цркву. Немојмо је срамотити. Штитимо је. Живимо слободно, без осуђивања, јер је то пут ка вечном животу.“, закључио је своје предавање архимандрит Тимотеј.

Да нико од нас није савршен, али да је предавање било и те како савршено био је коментар из публике који је побрао аплауз свих присутних.

Нела Мечанин