2.1Kpregleda
Pandemija korona virusa napravila je pometnju širom sveta. Svi smo u istom “epidemiološkom loncu”, ali svako od nas različito reaguje na okolnosti u kojima se nalazimo duže od godinu dana. Na testu su glavni psihološki oslonci, kao što su osećaj sigurnosti i kontrole.
Svetlana ima 53 godine i oseća se kao da njen život, od pojave korona virusa, prolazi mimo nje. Preovladjujući je osećaj straha.
“Već godinu dana živimo ne samo u strahu od bolesti , nego i u strahu od onog što nas čeka sutra. Kako da sačuvam sebe i svoju porodicu od bolesti i zaraze. Plašim se da će se nekom od meni bliskih ljudi nešto desiti, a da ja neću biti u mogućnosti da pomognem. Potpuno smo se izgubili u moru informacija i ni jednu odluku ne možemo da donesemo hladne glave. Čini mi se da ništa nisam uradila a da nisam osetila strah da ću pogrešiti. Od toga da li sam dobro dezinfikovala kuću, da li sam bila u kontaktu sa zaraženim osobama, da li treba da se vakcinišem i šta će se desiti nakon toga. Opterećuje me taj osećaj, potpuno me parališe. Planove koje sam imala – odložila sam, a kao da sam oložila i život na ovih godinu dana”, kaže zabrinuta Čačanka za Kablarnet.
Jelena je dvadeset godina mladja od Svetlane. Zaposlena je i povremeno se vidja sa društvom, ali ima osećaj kao da je na stalnom čekanju.
“Poslednjih dvanaest meseci, čekajući da prodje korona, kao da sam u svemu nazadovala. Sve je u minus fazi i posao i druženje…Čekam da prodje jedan od talasa ili pikova epidemije, da mi ozdrave roditelji, pa da se oporave, da se vratim na redovan posao, da skinem masku, da izadjem sa prijateljima bez straha od virusa….i stalno se pitam hoće li proći već jednom”, kaže Jelena za Kablarnet.
Ni njenoj sugradjanki Stameni, koja je ove godine ušla u devetu deceniju života nije lako. Najviše je, kaže, boli čežnja.
“Ne plašim se za sebe, ja sam život preturila preko glave. Strah me za omladinu, za decu i unuke.Prošle godine nekoliko meseci nisam im ni prišla, a neke nisam ni videla . Čeznem za njima, čeznem da ih zagrlim da osetim njihov miris. Eto, to me boli pod ove moje stare dane”, sa suzom u krajičku oka priča Stamena koja pamti i gora vremena, ali joj ova kaže najteže padaju.
FOTO: Kablarnet.rs
Gordana Mićović, klinički psiholog i geštalt psihoterapeut, kaže da ne možemo posmatrati pandemiju kovid 19 ni njene posledice bez uzimanja u obzir socijalnog konteksta.
Čovečanstvo je uronjeno u anksioznost i strah i pre kovida.
“Anksioznost je prestala da bude lični problem kojim se bavi pojedinac. Svet u kome živimo je sve više izvan naše kontrole, sve više neuhvatljiv, umesto da nam biva sve više pod kontrolom. Nalazimo se licem u lice sa rizikom, a mnogi od ovih rizika će nas pogoditi bez obzira gde živimo,bez obzira na kvalitet našeg života i uzrasta”, ističe Gordana Mićović za Kablarnet.
Iluzija je verovanje da nam život može proteći bez straha. Strah nas prati od rodjenja, pripada našoj egzistenciji i normalna je reakcija na opasnost.
“Mi smo sada u pandemiji kovida, ali i u epidemiji straha. Strah se uvek pojavi u situaciji kojoj nismo dorasli. Uzmicanjem, izbegavanjem, negiranjem straha osoba je sve bespomoćnija. Kada to znamo važno je da se suprotstavimo opasnosti. Iskustvo iz kovid pandemije nas uči koje su aktivnosti do sada bile uspešne a koje ne, u borbi da se pandemija uspori, zaustavi i strah smanji”, kaže Gordana Mićović.
FOTO: Gordana Mićović, privatna arhiva
Prošli smo put od negiranja da virus postoji do prihvatanja njegove opasnosti po život, od dileme za i protiv vakcina i sada smo pred dilemom za i protiv kovid pasoša. Sve vreme nadamo se kolektivnom imunitetu na globalnom planu i povratku u život bez kovida 19.
“U takvim okolnostima, koncentrisanje na stvari gde možemo nešto da uradimo, pomaže da sačuvamo duševno zdravlje. Talasi panike nadolaze i odlaze i koliko god da su zastrašujući ono što je sigurno je da ćemo deliti sudbinu svih. To je iskustvo i sa virusom kovid 19. Nedostatak izvesnosti, bezbednosti, znanja i veština za njegovo savladavanje doneli su izobilje straha, posebno straha od nemoći pred njim, preplavljujućeg straha od smrti. Tako hvatamo sebe u situaciji u kojoj se nalazi zbunjeno dete”.
U globalnom svetu ne postoji više mesto gde čovek može da pobegne, nema više bezbednih skloništa gde se čovek može sakriti. Svi smo u opasnosti i predstavljamo opasnost jedni za druge, što je postalo očigledno tokom pandemije.
“ U takvom svetu potrebno je žrtvovati svoju individualnost radi opstanka zajednice, grupe, porodice pokazivanjem lične odgovornosti i poštovanjem propisanih epidemioloških mera. Opasnost od virusa poziva na zajedničko delovanje, da se obrati pažnja na drugog čoveka. Paradoksalno je, ali to budi osećaj pripadanja i pored toga što držimo fizičku distancu, nosimo maske i ne družimo se kako smo se družili. Fizička distanca će trajati koliko i opasnost od virusa i ona nas štiti da bi smo se mogli vratiti jedni drugima, nadamo se – bolji. Bolno je što je mnogo ljudi izgubilo bitku sa virusom. Koliko ćemo postati svesni da ni jedan organizam nije samodovoljan, da smo potrebni jedni drugima, vreme će pokazati, zaključuje Gordana Mićović.
Kablarnet.rs
Iz serijala “Nova normalnost”, u okviru konkursa za sufinansiranje projekata za ostvarivanje interesa u oblasti javnog informisanja Grada Čačka.
Ostavite komentar
