PET NA PET – DEJAN ŽUJOVIĆ: Više volim kontaktne sportove gde ima mnogo znoja, a manje foliranja
Poznati pulmolog rado se seti istorijskog meča Tajson –Holifild, ali i kada je Mate Parlov ’prosuo’ Kuelja!
Životni kredo našeg gosta glasi „Dum spiro spero“ ili „Dok dišem, nadam se“. Možda i zbog toga što je reč o pulmologu koji je pored toga sportista, ljubitelj borilačkih veština, muzike, kolumnista… Na ruci, doktor Dejan Žujović, ima tetovažu koja u jednom delu ilustruje njegov životni moto. Za sebe kaže da je rođeni Kraljevčanin na privremenom doživotnom radu u Beogradu. Naravno, prvo smo upitali doktora Žujovića da li se pandemiji virusa Covid – 19 nazire kraj jer postoje neka optimistična razmišljanja. Kazao nam je da je umereni optimista jer „ovo čudo“ može da ode u dobrom pravcu sa srećnim krajem, ali i ponovo ka zloj mutaciji…Prelazimo na pitanja.
1.Da li ste svojevremeno, kao tinejdžer, trenirali neki sport i koji?
„Bilo je pokušaja da postanem fudbaler u lokalnom Mladom Radniku iz Kraljeva. Na svu sreću, trener je bio iskren i mom ocu je rekao da uzalud ne trošim vreme na zelenom terenu. Potom su me zainteresovali kontaktni sportovi i tokom studija sam, u zvezdarskoj šumi, trenirao ninjđutsu. Usledili su treninzi boksa, kik boksa i MMA. Sada slabije pratim boks jer volim tešku kategoriju, a ne vidim trenutno neke kvalitetne mečeve, jedan je bio Tajson ili Muhamed Ali. MMA kod nas nije dovoljno profesionalan sport, tačnije borbe…Ne želim da nipodaštavam naše borce koji, verovatno, mnogo treniraju , ali nisu dovoljno dobri za moj ukus.
2.Da li ste gledali film „Zlatni dečko“ i šta mislite o priči koju obrađuje?
„Žao mi je što mnogi ljudi vole da žive od tuđeg talenta, rada i znoja, a zahvaljujući pokvarenosti svog karaktera. Mladići koji kreću na taj put nemaju priliku da dobiku prave savete. Deca sportisti i roditelji lako upadaju u paučinu jako loših ljudi. To je tamna strana profesionalnog sporta koji mora da postoji jer je u pitanju novac. Pare probijaju sve, moralne, etičke barijere…Najveći deo novca ne završava kod samog sportiste, a obična publika bi bila jako razočarana kada bi videla gde pare odlaze. Sportisti imaju kratke karijere koje završavaju oko trideset pete godine. Imaju stil života na koji se naviknu, a onda sav novac potroše sa pedeset i imate gomilu primera kada su poznati proglašavali bankrote. Jedan od njih je Tajson koji je zahvaljujući menadžeru i svom načinu života proćerdao sav taj silni novac. Kao lekar, moram da kažem da je besmisleno da jednog čoveka koji šutira naduvani predmet plaćate toliko, a imate vrhunskog hirurga koji će raditi za 250.000 dolara godišnje u SAD – u. Kod nas rade za oko hiljadu evra mesečno i sad imate preplaćenog fudbalera koga vidite da šutne loptu u aut, ali bez bilo kakvog rezona. To je česta pojava i u najkvalitetnijim ligama gde je prosečan igrač previše plaćen za moj ukus.
Više na Mozzart Sportu:
