Пре неколико дана, пролазећи Немањином улицом, спазих двојицу полицајаца поред једног аутомобила паркираног код биртије, тзв. Дашчаре. (у близини раскрснице Немањине улице са Улицом Светозара Марковића). Пишу казну и телефонирају Паркинг сервису да дођу са пауком и одвезу ауто. Ускоро стиже брачни пар у чијем је власништву поменуто возило. Објашњавају да живе у оближњој згради и да се годинама уназад увек ту паркирају. Џаба. Удаљеност није пет метара од пешачког прелаза, већ нешто мање од тога.

Полицајац објашњава да растојање мора бити тачно колико је прописано, а мерено од крајње линије “зебре” , до аута. Напомиње да се то мора поштовати због ђака пешака којима то може представљати проблем када прелазе улицу. На помен деце, брачни пар потврђује да је то заиста у реду, и да се људским животима никако не би требало играти. Пристају да плате све што би требало и одмеравају границу тих пет метара како би убудуће повели рачуна приликом паркирања. У међувремену стиже и паук који није имао разлога да одвози возило јер су људи пристали да плате прописану им казну. Пођох даље размишљајући о томе како има савесних и одговорних људи који признају сопствене грешке. На неких педесет метара од тог места стигох до Улице Светозара Марковића на којој су обележена паркиг места III зоне .

Поглед ми паде на “зебру” која је исцртана поред прописаног места за паркирање, где онако, од ока приметих да растојање не да није прописаних пет метара, већ је дупло мање. Кренух даље дуж Улице Светозара Марковића и запазих да је и тамо потпуно иста слика.

“Чекај, ко је овде луд?”, помислих онако, за себе. Прописи би ваљда требало да буду прописи и тамо где су обележена паркинг места потпуно исто као и тамо где нису. Али, деветнаест динара на сат је ипак деветнаест динара. Када се помножи са девет сати дневно, па још на месечном и годишњем нивоу, па уз то дође и по нека казна за пробијени сат паркирања, накупи се. Зашто би ту некога требало да буде брига за ђаке пешаке?

Kablarnet.rs