– Esej
Uvodni deo pripovetke „Nenapisana priča” Aleksandar Tišma izriče kao esejističku kontemplaciju o problematici književnog stvaranja. Napisan perom svevidećeg naratora ili, kako to deluje u početku, teoretičara koji još uvek izbegava izražavanje u prvom licu odlučno se krećući unutar granica teritorije jezika nauke o književnosti i sadržinom i stilom i načinom izlaganja problema, u skladu sa paradoksom u naslovu, navodi čitaoca na izneverena očekivanja da je pred njim ogled o književnom stvaranju, o distinktivnim elementima koji priču čine umetničkim delom, o mogućnostima i nemogućnostima pisca prilikom preoblikovanja stvarnosne podloge da načini dobar, odgovarajući izbor materijala za korišćenje i za odbacivanje.
– Iskustva u prvom licu
Esejistički elementi ne napuštaju tekst ni u drugom delu u kom se oglašava piščevo lično, intimnost sa svojom stvaralačkom nemoći u mladim danima spisateljstva i, ujedno, uzbudljivim a ozbiljnim vremenima rata. Tu, gde stvaralac iznosi sudbinu svog prvog, nenapisanog romana, ustuknuo pred veličinom svetske tragedije u kojoj je primoran da učestvuje, on vrlo jasno iskazuje da je doživljena stvarnost rata fon svega što će kasnije napisati. Iako rat nije uvek tema, negde, na primer, u prototekstu ove pripovetke čak ni motiv, osnovno problematizovanje svih ostalih tema, kao pozadinu, nekakvu ličnu senku, ima pitanje postojanja nasilja i zla. Nedovršenost romana prvenca, kao činjenica koja se iznosi u ovom delu pripovetke, ponovo nagoveštava paradoksalnost na koju će čitalac naići u daljem tekstu. Pored toga, Tišma svedoči i o nedovršenosti kao o skoro neminovnoj činjenici prilikom stvaranja. Bilo zbog „manje nosivosti” doživljaja od procenjene bilo zbog suočenja sa sopstvenom stvaralačkom nemoći, mnoga dela su ostala ili neobjavljena ili nepotpuna.
– Napisana priča
Priča o priči se nastavlja u trećem delu gde nastaje još jedna priča, ona koja je najčvršće vezana za prototekst. Naime, iznošanjem fabule, opisivanjem događaja među kojima je onaj o kojem autor želi da napiše priču, gde i jeste fokus, sama pozadina, kao uostalom i cela pripovetka, pretvaraju se u priču. Ponovljen je efekat izneverenih očekivanja koja pažljiv čitalac uočava. Precizno je nizanje podataka: putovanje u Inđiju, autobusom, datirano „pre desetak godina”, sa ženom, radi posete samostalnom krznaru, kakvih u Inđiji ima „na desetine”, zbog bunde za sina, koji nije u Jugoslaviji, po zapisanim merama, mušterija koja se ogleda, opis seoskog domaćinstva, radionice, na desetine bundi, zimnica, popisan inventar, opisana zima, atmosfera, domaćin, domaćica, njihov sin i, najzad, „priča o malom psu”. Doživljaj se nametnuo spontano, kako kaže priča o priči, vredan truda i u skladu sa umetničkom visinom koju pisac od sebe očekuje. oba uslova za stvaranje umetničkog dela ispunjena su. I priča je nastala.
– Prototekst – Priča
U pripoveci „Nenapisana priča” ulogu prototeksta oko kojeg se formiraju slojevi metateksta preuzima priča koju Aleksandar Tišma navodi, završava i sadržinski i formalno, i poentira rečenicom: „I to bi bio kraj.” Neposredno potom, ponovo postižući efekat izneverenog očekivanja, do sada najintenzivnije, negira, ili bar relativizuje, paradoks da je priča nezavršena. „Ali ja nisam stigao do kraja, prekinuo sam pisanje priče ranije…” Tada se postavlja ono centralno pitanje u ovoj pripoveci, univerzalno, filosofsko, ljudsko, životno pitanj u stvarnosti u kojoj svi živimo – Kakva je odgovornost posmatrača? Neiskazanom aluzijom na, već pomenuto, iskustvo doživljenog rata, koje prati poput senke, u mikrokosmosu, pred tragičnom sudbinom nedužnog psa, ponovo pisac posustaje. Mada je priča napisana, mada je priča u priči napisana, mada je priča o priči napisana, mada je priča o nastanku priče i o nenapisanosti priče napisana, pisac posustaje pred pucnjima.
–Dva pucnja i grumen otrova
Previše je tuge. Nije pristojno saučestvovanje u tragediji. Skrenulo bi pažnju sa nestanka života malog psa. A život je dostojan poštovanja. Život je veliki. Veći od pojedinačnih žalosti. Veći od grumena otrova u piščevom srcu. Veći od umetničkog dela. Od rata. od svih preciznih opisa. od samog čina pisanja. Od dva pucnja koji, u sluhu svedoka, pisca i pažljivog čitaoca mogu da dobiju nepoznatu, neizvesnu putanju, mogu da pogode neznanu metu, onog ko puca, nekog drugog čoveka, neke druge ljude, glinenog goluba, pticu, jabuku, zver ili zid, mogu od praznog prostora u vazduhu da rikošetiraju u Nenapisanu priču o priči o stvaranju, životu, ratu, dugmićima na bundi i malom psu.
Ivana Pajić
- godine, u Čačku
