„Moja deca sve rade. Kako ustanu srede krevet, pa kad mi sednemo kafu da popijemo, oni čajeve piju. Pomažu oko ručka, hoće kod životinja i u baštu. Ovi žuljevi su im jer su mi pomagali da krunim kukuruz. Voleo bih da ih bar nekad nagradim sladoledom jer prepričavaju stalno kako su bili srećni kad su ga jeli na ekskurziji, ali nemamo da im damo”, odgovorio je domaćin Žarko, pojašnjavajući ono što nam je prvo upalo u oči, otkud deci žuljevi na rukama.

Kako obično biva, gde je velika sloga tu je i velika ljubav. Ovo potvrđuje i slučaj porodice Vukić iz sela Viteževo kraj Žabara. Iako ovi mali vitezovi, Milica (13), Anica (11), Tijana (10), Aleksa (8) i Mitar (6), odrastaju u nemaštini, bogati su u duši. Bogato je i njihovo selo, kazuju fasade, za razliku od njihove skoro 100 godina stare kuće!

„Većina ljudi odavde živi u inostranstvu. Mi nismo želeli u tuđinu, ništa nam ne može biti lepše od našeg sela. Boli me samo što ne mogu deci priuštiti bolje uslove, da ne odrastaju u kući od blata, slame i vlage, da se ne guramo svi u jednom krevetu i da se ne kupaju u korito”, dodao je Žarko šta ga najviše tišti, sad već sa suzama u očima i knedlama u grlu.

Deca su, ne skidajući osmehe, odmah pohitala da nam pokažu kako se njih sedmoro smesti na jedan krevet, priznajući da zimi ume da bude hladno jer se greju samo na jednu furunu.

„Ovde se poređamo i spavamo. Iznad je velika mapa jer želimo jednog dana ceo svet da obiđemo. Sad je malo manje gledamo jer nam brane tata i mama da često palimo sijalicu, hoće da udari struja od kad se urušio plafon zbog prokišnjavanja”, povikaše uglas mali Vukići, koji u svojoj malenoj sobi sanjaju velike snove.

SRBI za SRBE