Društvo

Škola u doba korone

Projekat: "Nova normalnost"

1.06Kpregleda

Piše: Ana Ranđić, profesor srpskog jezika i književnosti

Večnu istinu o neminovnosti stradanja narod je pretočio u izreku „svako vreme ima svoje breme“. I zaista, gde god da se zagledate – u život, knjige ili istoriju, zateći ćete ljude koji ropću pod teretom ili u miru nose svoj krst. Ipak, usred novog milenijuma, dok se kretanje kazaljki ubrzava do usijanja, čovek koji zaboravlja i na jučerašnji dan, retko pomišlja na muke prethodnih generacija, pa je sklon da veruje da je samo njegove savremenike zadesilo stradanje biblijskih razmera.
Na to da je istina sasvim drugačija upućuje već poreklo pomenutog frazeologizma, koji je ponikao, recimo, iz priče o Potopu, na čijem koncu je duga, ili iz strašne pripovesti o karantinima za leprozne, kakve pominje Treća knjiga Mojsijeva. Slike telesne bolesti i, od nje neodvojivog, duhovnog raspadanja, naći ćete i u Bokačovom „Dekameronu“ ili u pričanju Edgara Alana Poa. Prepoznaćete ih u proročkom Pekićevom „Besnilu“, kao i u „Slepilu“ Žozea Saramaga ili u pesmi, koju je, izolovan u doba epidemije kolere, pisao Puškin. Osećanje nepripadanja  drugačije je u stihove pretočio Josif Brodski, u tuđinu izgnan iz političkih razloga. Uostalom, čitaćete ga i u našim doskorašnjim pokušajima da ozdravimo od ratne boleštine i izopštenosti iz tokova sveta, koju su nam donele devedesete.
Baš u to doba, u sasvim pomerenim okolnostima, uz prekinuta predavanja i izmenjene ispitne rokove, odigrala se moja prva studentska godina i raspad sveta, koji se očitavao čak i u promenjenom nazivu studijske grupe koju sam upisala. Naime, mada sam se opredelila za studije jugoslovenske i opšte (svetske) književnosti, u dokumenta je ubeleženo – srpska i opšta književnost. Dakle, bar nama, sa ovih prostora, koji smo rođeni u zemlji čija su se imena svako malo menjala dok smo „nosili granično kamenje u rukama“, urušavanje poznatog sveta nije novina. Ako je u svim tim mutnim i burnim vremenima škola opstajala, verujem da joj ništa ne može ni ova epidemija, zbog koje se, još od prošlog marta, nastava ne odvija kako je uobičajeno, već je povremeno bila u potpunosti, a sada je delimično, iz stvarnih, preneta u virtuelne učionice. Rasute po raznim gugl, majkrosoft -tims i drugim platformama, one omogućavaju neprekidanje obrazovnog toka, brzu dostupnost podataka, vraćanje i ponovno preslušavanje snimljenih predavanja, ali bi, svakako, svi ti procesi bili bolji da je reč živa ili da nam je da se u školskim klupama začuje žagor, osete zajedništvo i energija, po kojima svi i pamtimo đačke dane.


Iako sam i u svojoj ranijoj praksi često koristila savremena nastavna sredstva: video – projekcije ili audio – zapise, osmišljavala sa svojim učenicima različite inovativne poduhvate i projekte, ne mogu reći da je onlajn predavanje o Šekspirovoj drami ili romanu Dostojevskog isto što i razgovor koji se o njima odvija oči u oči, jer najbolje se uči kroz dijalog, pri kome se, na licu mesta, suprotstavljaju stavovi ili sagledavaju veze između knjiga i stvarnog života.
Upravo takvo preslikavanje – života i književnosti, usred ove nevolje, ne može da ne zainteresuje učenike trećeg razreda, koji tumače „Proces“, u kom se stvarnost najednom pretvara u košmarni san ili četvrtake koji `onlajn` putem analiziraju dramu „Čekajući Godoa“, u kojoj je „čovek uprkos napretku i surogatima… ili tenisu na travi, ledu i čamovini, u stanju propadanja“. S tim u vezi, prošlogodišnja generacija maturanata imala je privilegiju da im knjiga samu sebe objašnjava, jer usred višednevnih zabrana izlazaka, u središtu „proklete avlije“, tumačili su istoimeni Andrićev roman.
Naravno, zbog skraćenih časova i `onlajn` pristupa, mnogi pribegavaju proverenim `opušteno.rs` sajtovima, dok lektire ostaju nepročitane, a zadaci neispunjeni ili tek površno „odrađeni“. Međutim, to zameriti deci, koja pohađaju školu u vremenu korone, ne bi bilo pošteno. Jer, kakvi bismo i sami bili da nam je petnaestak ili sedamnaest godina, da nam srce žestoko kuca, dok su naokolo lica pokrivena maskama? Ako se ima u vidu da nas sve (bez razlike u godinama) maske, koje štite od nevidljivih virusa, stavljaju u nemilost onim drugim nevidljivim neprijateljima, onda je omladina, kao i profesorska struka za svaku pohvalu, jer, kako god, stoji na odbrani vere, nade i ljubavi.


U prilog tome ide i ova mala dopuna, proistekla iz pera mojih učenika prvog razreda, koji su se na onlajn putanji našli na samom početku gimnazijskog školovanja:
Marko Topalović, učenik I/10: „Kad pomislim na školu u doba korone, u glavi mi se stvori slika zaštitnih maski i nervoznih đaka koji ih nose. Školski način rada, barem meni, ovih dana nimalo se ne dopada. Brza predavanja zbog skraćenja časova, naporna su. Podeljeni smo po grupama, u učionicama, koje liče na puste i tihe ćelije bez radosti…“
Magdalena Jelić (I/10): „U školi bi trebalo da živimo, družimo se i učimo, stičemo prijatelje i znanja za čitav život. Zato bih volela da se vratimo onom ranijem, najnormalnijem školovanju.“
Anđela Tanasković (I/10): „Ako imamo zdravlje, imamo sve. Moju generaciju zadesio je talas bolesti i zla, pa za nas gimnazija, uopšte rečeno, srednja škola više ne podrazumeva najlepši period života… Zbog korone je potpuno izmenjen način na koji se nastava izvodi. Školski hodnici su pusti, napušteni i tužni.. Iako je onlajn nastava dobro osmišljena i uspešno se realizuje, živa reč je nezamenjiva. Zato bismo svi natrag, u školske klupe…“
Mihailo Kovačević, učenik I/8: „Onlajn školu je gotovo nemoguće shvatiti ozbiljno. Liči na zaštitnu masku, iza koje se ne skrivamo samo od virusa, već i od istine da nam je stvarno školovanje uskraćeno za neko vreme… “
Katarina Bezarević (I/8): „Škola u doba korone, naravno, ima svoje prednosti, ali ima i, neizostavne, loše strane. Prednost je ta što u sedmici u kojoj smo „onlajn“ učimo za nedelju koja nas očekuje. Nedostatak je taj što je teško učiti bez objašnjenja i žive reči profesora… Na početku nam je bilo još teže, ali se prilagođavamo, ne posustajemo; borimo se i profesori i mi…“
Nikola Mandić (I/8): „Iako se, na prvi pogled, čini da je onlajn nastava poput malog raspusta, škola u doba korone je znatno teža od one na koju smo navikli… Za znatno kraće vreme prelazi se ista količina gradiva, a obaveze su takve da nije realno očekivati da ih petnaestogodišnjak oberučke prihvati.“

Iako izvodi iz njihovih zadataka, pisanih na brzu ruku, u toku tridesetominutnog časa, nisu puni hvalospeva, pažljivom čitaocu neće promaći da se između redova neočekivano iščitava novo zajedništvo, nastalo u nevolji, i, zato, verujem, nesalomivo. Mada bi se, po njihovim zabeleškama, reklo da bi najrađe prespavali kombinovane časove i doba korone, u njihovom je ritmu spevana „Kontrauspavanka“ Dragana Hamovića, utkana u davne Raičkovićeve stihove, jer, naravno, nismo prva generacija, koja se bori na liniji:
„Uzjogunite se, testom pozitivni,
Pospešite elan, delatni i divni,
Opadnuto telo, pobuni se, živni,
I razbijaj mučki napad, infektivni.“

 

Autor teksta: Ana Ranđić, profesor srpskog jezika i književnosti

Foto: ZVANIČNI SAJT GIMNAZIJE U ČAČKU/ Privatna arhiva A. R.

Projekat za ostvarivanje javnog interesa u oblasti informisanja na teritoriji Grada Čačka: “NOVA NORMALNOST”, Kablarnet.rs

 

Ostavite komentar