„Poezija od reči” eo ipso izaziva neutoljivu žudnju. Pol Valeri tvrdi: „To je ono što ja nazivam estetskim beskrajem, a što najjasnije razlikuje umetničko delo od ostalih čovekovih tvorevina.”5 On je ovde imao u vidu odnos estetike stvaranja, estetskih vrednosti stvorenog i estetike primanja.
„Poezija je vokativ!”6 Svaka istinska umetnost – zov. U doba moralne izopačenosti, prava poštena poezija se ne zadovoljava samo ulogom moralnog korektiva. Nekorumpirano, spontano, ona, poput Munkovog „Krika”, izbacuje na svetlost dana (bolje je reći u sveprisutno crnilo i crninu) tihi vrisak. Tihi vrisak jer, zbog opšteg gluvila i buke u modi, nije mogao jasno da se čuje, ali, ipak, vrisak.
„Vrisak je raspomamljujuća snaga koju um daje telu, kao u drevnoj borilačkoj veštini. A dozvati prijatelja je baš to. Veština. Borenje.”7
Čovek traži čoveka kako bi bio zdrav. Kao u banji Vitezdi. Da bi se uočilo „zdravlje poezije”, bila je potrebna adekvatna estetika primanja.
U raznim naukama o književnosti se, sve do sada, uporno negira postojanje osećanja smisla života, svetlosti i zdravlja u delima posleratne književnosti. Ova tumačenja se, uglavnom, zaustavljaju na letimičnim analizama. Začuđuje, međutim, zanemarivanje strašne činjenice da, na srpsko-hrvatskom, srpskom, hrvatskom i još nekim „okolnim” jezicima, nema književnosti koja nije posleratna, a u isto vreme i predratna, bez obzira na temu, bar do sada, i, nadajmo se i verujmo, samo do sada. Možda nigde i nema drugačije književnosti, a na Balkanu je nije moglo ni biti.
„Rat, ovde, donekle znači kolektivni napor celog naroda da nešto preživi i izrazi. Šta su balkanski ratovi i šta je svetski rat doneo iz naroda, za razvoj našeg sadašnjeg jezika? Ništa. A zašto? Jezik koji danas imamo nije više u dosegu narodnog stvaranja. Ono se uputilo drugim pravcem. Jezik je postigao izvesnu uobličenu i živu ograničenost, blagodareći književnicima, te sad ona, ta organizovana jezička treptavost, talasno razvodi svojim živim strujama i tokovima, sve ono što se prostom čoveku pojavi kao pojava jezičkog bivanja. Mehanizam jezika već je premašio primitivne potrebe, i sada on ima da uobliči i uobličava čoveka koji ka njemu ide, bivšeg stvaraoca. Ne samo da čovek junačkih pesama više ne stvara taj jezik (on ga je stvorio u prvom stadijumu) već sada taj jezik, koji je otišao dalje, neodoljivo dela – da mu se ne može niko oteti.”8 Stanislav Vinaver je svestan veze čoveka, okolnosti i jezika i novih potreba u stvaralaštvu.
Jezik bi trebalo da je utočište smisla. Ako bih, ovom prilikom, slično Vinaveru u njegovim „Jezičnim mogućnostima”, iz kojih su i navedene reči, upotrebila metaforički scenario u kom je jezik prostor, mogla bih da ustvrdim da su se, Dis i Crnjanski, u tom prostoru, zajedno slobodno kretali. To što su se zajedno kretali nazvala bih srodnošću, a u tome što su se slobodno kretali ogleda se ta srodnost.
Seminarski rad za predmet srpska književnost 20. veka na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu; 2011. godine. Objavljeno u integralnoj verziji u Reviji za kulturu Art 032, br. 22-23; 2011/2012; Čačak.
Ivana Pajić
