Oči, u naslovu pesme „Oči”, možda jesu oči drage, bistre i nevesele, kadre za susret sa najdubljom intimom lirskog subjekta, zbog čega se, „koliko puta”, javi njegova želja da u njima ostavi svoje tužne misli, i to ne da ih samo pokaže, već da ih ostavi za sobom. Budući da su bistre, kroz njih vidi dubine, te se želja ponavlja i ponavlja, budući nevesele, te bliske po zamoru, lirski subjekat odustaje, svestan dezerotizovanosti, i svoje i njene. Možda su oči iz naslova njegove oči, kojima, „koliko puta”, na njenom „pobledelom licu” primeti „dosadu lutalicu” i kojima se, „koliko puta”,zagleda „kroz mutan prozor u proplanke daleke”. A možda su u naslovu „bludne i meke / velike oči bilja”, supstitut humane ljubavi. Ja mislim da su u naslovu, bez izuzimanja, sve te oči.

U pesmi „Tamnica” su i oči iz kojih „beže zvezde”. U „Tamnici” je, izgleda, veza između zvezda i očiju mnogo jača nego što može da se čini. Ako bismo i pesmu, i život, i vreme posmatrali kao kretanje od prvih strofa, od rođenja, od početka, to kretanje bi, u svojoj suštini, u „Tamnici” predstavljalo udaljavanje od onoga što je svemu tome prethodilo, a što je tom istom kretanju cilj, ali cilj u smislu čežnje, ne obavezno i odredišta. Ta prošlost pre prošlosti pominje se samo jednom sintagmom koja označava mesto: „S nevinih daljina”. Centar sintagme, imenica „daljina”, u množini, svojim osnovnim značenjem ukazuje na fizičku udaljenost onostranog, metafizičkog, a oblikom množine pojačava značenje neodređenosti i prostorne neodredivosti. Ipak, značajniji je atribut sintagme, pridev „nevini”, zahvaljujući kojem cela sintagma dobija ono najvažnije mesto, možda ne formalno u pesmi, ali najvažnije mesto o kom je, pored ostalog, u pesmi reč. Kretanje je udaljavanje od tih nevinih daljina, prvo naglo – padom, zatim postepeno. Nevine daljine su prvo sa čim se lirski subjekat rastao. No, još uvek je to „život sa zvezdama”, „sa očima zvezda”. Ako zvezde mogu imati oči (personifikacija), zašto i on ne bi mogao imati zvezde u očima. Pogotovo ako se pretpostavi da je mesto odakle potiče mesto na kom vlada zvezdani moral. A moguće je da su mu zvezde pozajmile oči (oči s početka, sa suzom koja od njih sija), simbol moći viđenja ovostranog i onostranog, nepogrešivost u prepoznavanju vrline, sposobnost za iluminaciju. (Da se odmorimo od dobro poznatih objašnjenja metafore i metonimije u ovoj pesmi. Naravno, bez pretenzije da ih opovrgavamo.) Zvezda ne može obasjati samu sebe niti oko može videti sebe; zvezdama su potrebne zvezde da bi se međusobno obasjavale, a očima oči da bi se gledale, tako da je moguće da su zvezde sa početka imale oči, a da su, kasnije, zvezde iz njegovih očiju bežale. Zvezde su drugo sa čim se rastaje. Zvezde beže iz njegovih očiju, stvara se nebo, svod, prostor, trajanje, ali i još jedan prostor za koji su zvezde vezane – san, za koji su nevino vezane i žive kao njegovo biće.

U pesmi „Slava”, oči lete van empirijskog prostora, „u jeseni”.

U „Tamnici” se, daljim kretenjem, sve više udaljava od nevinih daljina, stiže se do saznanja „sa nevinim srcem”, ali bez njegovih zvezda. Oči se okreću „daljinama sivim”. Međutim, Dis završava pesmu:

„Kao stara tajna ja počeh da živim,

Da osećam sebe u pogledu trava

I noći, i voda, i da slušam biće

I duh moj u svemu kako moćno spava

K’o jedina pesma, jedino otkriće;

Da osećam sebe u pogledu trava

I očiju što ih vidi moja snaga,

Očiju što zovu kao glas tišina,

Kao govor šuma, kao divna draga

Izgubljenih snova, zaspalih visina.

I očiju što ih vidi moja snaga.”

Pogled u kom lirski subjekat sebe oseća jeste pogled trava, i noći, i voda. Kako su skladno povezani i poistovećeni prostor i vreme u „Tamnici”, tako su skladno spojeni i poistovećeni osećaji i osećanja u stihu „Da osećam sebe u pogledu trava”, i dalje, „I noći, i voda”. Da li je to isti pogled? Svest o postojanju, svest o povezanosti i svest o prizivu, pesničkoj vokaciji jesu otkrivanje tajne. Ponovljen stih: „Kao stara tajna ja počeh da živim” ima drugačije značenje nego stih iste sadržine koji se nalazi na početku strofe. Vezuje se za ono što sledi, za otkrovenje, za pogled koji dopire iz svega postojećeg i koji priziva pesnikov duh da bude pesnički duh, da stvori pesmu koja bi obuhvatila, poput pogleda „I očiju što ih vidi moja snaga, / Očiju što zovu kao glas tišina, / Kao govor šuma, kao divna draga / Izgubljenih snova, zaspalih visina. / I očiju što ih vidi moja snaga.” Od prapočetaka se, dugim putem, stiglo do snage kojom se postiže ono što pesnika približava svom Najbližem.

Ivana Pajić