U našem narodu se kaže „pogledao ga je Bog” kad se misli da je neko doživeo sreću, a reč „sreća” potiče od reči „susret”. Jedan takav susret je moguć samo iz ljubavi, samo kad se voli. Kod nas se često, kad se neko voli, kaže da se on „obožava”, voljenom se pripisuju božanske osobine zbog sreće koju budi u onome ko voli. Ljubav je Božji posao, te se, i onaj ko voli, možda nesvesno, približava Bogu, i može se nazvati obožavanim. Pored stvaralačke snage i stvaranja novih stvarnosti, Dis i Crnjanski su u samim tim stvarnostima, stvorenim odgovorima na priziv da se bude pesnik, i na ovaj način, neskrivenom ljubavlju prema samom postojanju, prema životu i ljubavi samoj, prišli veoma blizu Onom ko obožava.
Gaston Bašlar, u svojoj knjizi „Voda i snovi”, piše o aktivnom viđenju, o svakom oku na repu pauna koje gledajući izaziva, traži da bude viđeno. To je neposredna volja onog ko vidi da bude viđen i onog ko je viđen da vidi. A paun je simbol lepote i besmrtnosti; „njegov rep podseća na zvezdano nebo” (možda ono isto zvezdano nebo koje fascinira Kanta, gde su Disove nevine daljine i srp Miloša Crnjanskog); „lepota njegovog perja dolazi od spontanog pretvaranja otrova koje apsorbuje uništavajući zmije” (zmije simbolizuju telesne sklonosti i vreme, a otrov, smrtonosno oružje, sklonost ljudske vrste ka nasilju i spremnost ili primoranost da mu pribegne). U hrišćanskoj ikonografiji paunovi piju iz euharističkog putira (dodir sa Apsolutom). Na Srednjem istoku paun je i simbol nepodmitljive duše: ako ko jaše na paunu, ovaj će ga nositi sigurnim putem. U jednoj legendi, verovatno persijskoj, kaže se da je „Bog stvorio duh u obliku pauna i pokazao mu vlastitu sliku u ogledalu božanske Suštine. Pauna je obuzelo strahopoštovanje, pa je ispustio kapi znoja od kojih su stvorena sva ostala bića. Razvijanje paunova repa simbolizuje kosmičko širenje duha.” (BURD, 85); pošto na lepezi svog repa razvija sve boje, u ezoteričkim predanjima paun je simbol celokupnosti; živina sa stotinu očiju, paun je postao znakom večnog blaženstva, želje za mirom i napretkom i dušinog viđenja Boga licem u lice.11 I u „Rečniku simbola” Alena Gerbrana i Žana Ševalijea, odakle su navedeni podaci, paun je značajan zahvaljujući moći gledanja i viđenja koja ga približava simbolu Svevidećeg, zahvaljujući lepoti koja je proizašla iz borbe sa zlom i zahvaljujući svim mogućim bojama koje, pored lepote koju čine, čine i celokupnost „ Sve Moguće, Sve Postojeće i Svuda Postojeće.
Ni u poeziji Disa ni u poeziji Crnjanskog nema pauna kao simbola gledajućeg i videćeg, niti kao simbola svega i svačega, ali poezija Disa i poezija Crnjanskog jesu to, jesu dva pauna, koji stoje tik uz Drvo života koga su svesni, sa po sto i više očiju, koje gledaju sa svakog mesta i svako mesto umeju da gledaju, pa i da vide, svojim pogledima dozivaju, ne bi li bili viđeni, ne zbog oholosti, nego zbog smisla, a kad ne dozovu pogledom, oni dozivaju krikom.
Seminarski rad za predmet srpska književnost 20. veka na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu; 2011. godine. Objavljeno u integralnoj verziji u Reviji za kulturu Art 032, br. 22-23; 2011/2012; Čačak.
Ivana Pajić
