Postoji u narodnom predanju o Svetom Savi nešto naročito zanimljivo. To je bliskost koju je narodni umetnik osećao prema svom svecu, onakva kakva se oseća prema najbližim precima, onim za koje smo potpuno sigurni da bez njih ni nas ne bi bilo.
U narodnim pričama o vaskrslom svecu sačuvani su svi elementi njegove srednjovekovne biografije, ali su prilagođeni narodnom pamćenju. U priči „Sveti Sava i đavo“ (Vuk Karadžić Srpske narodne pripovjetke 1870) Sveti Sava hodi zemljom i sreće, ni manje ni više, nečastivog, onog koji je neprijatelj svakog ljudskog srca. Iznenađuje nas lakoća sa kojom svetitelj njemu prilazi i upušta u nadmudrivanje. Još nečemu nas ova priča uči, a to je da i čitav ljudski rod često ne ume da prepozna šta nam dolazi sa te strane i koliko često nismo ni svesni da naša pohlepa čini da gubimo strpljenje. Uči nas svetac i tome da su pravi plodovi najčešće skriveni i da se ne daju videti usled ograničenosti čovekovog vida i pameti. Mi i ne slutimo koliko ćemo puta upasti u zamku pogrešno izvedenih analogija i koliko puta ćemo biti na gubitku sledeći sopstvene slabosti. Sreća je što su uz nas uvek lučonoše koji nam osvetljavaju put, čak i kad nam pogled ne doseže dalje od mraka u kome tumaramo.

“Sveti Sava i đavo”

Pošao sveti Sava preko jedne planine, pa srete đavola. Kad ga đavo ugleda, uplaši se i šćedne da pobegne, ali ne mogne, pa se tada sretnu na putu. Sveti Sava rekne đavolu: „Pomozi Bog!” a ovaj odgovori: „Nije ti za tim stalo.” — „Kako si?” reče Sveti Sava; a đavo mu odgovori: „Šta je tebi briga, kako sam.” — „Kuda hoćeš?” Upita ga sveti Sava; a ovaj odgovori: „Ni za tim ti nije stalo.” — „Šta bi radio?” reče sveti Sava; a ovaj mu odgovori: „Radio bih bašču, kad bih imao mršave zemlje i takvog ortaka.” Onda sveti Sava kaže đavolu: „Ako baš hoćeš da radiš baštu, evo sam ti ja ortak, no da se dogovorimo, kako ćemo i šta najpre sijati, i ko će sjeme nabavljati.” A đavo mu odgovori: „Ako me i mrzi s tobom raditi, i opet ti se pokoriti neću, ali hoću da načinimo ugovor, pa da otpočnemo raditi.”

Sad se dogovore, da posade najpre mrki luk; ovo i učine. Kad luk počne da raste, došao bi đavo, pa gledao kako su lijepa i dobra pera u luka, a ne gledaše šta je u zemlji. Kad luk u najvećoj snazi bude, onda sveti Sava pozove đavola, te dođoše. „E,” reče sad sveti Sava đavolu, „pola je moje, a pola tvoje, pa biraj koje voliš.” Videći đavo silna pera u luka, prevari se i uzme ono što je na zemlji, a sveti Sava uzme ono što je u zemlji. Kad luk stane zreti, dolažaše đavo počesto da ga obiđe, ali mu ne bijaše milo, kad vidi, de pera trunu i suše se. Luk sazri, pera sva uvenu; a sveti Sava povadi luk i odnese ga.

Ovo đavola vrlo ožalosti, pa se riješi, te još jedan ugovor sa svetim Savom učini, da posade kupus, pa đavo reče: „Ja ću ono, što je u zemlji, a ti ono što je na zemlji.” I tako bude. Kupus posade, i ovaj sve rastijaše više i razvijaše svoj list, dok se i glavice ukažu. Videći ovo, đavo mišljaše: kad je ovolika čvonta na zemlji, ta kolika mora biti u zemlji, pa se vrlo radovaše. Kad u jesen bude, sveti Sava dođe, te kupus posiječe, a đavolu ostavi korenje. Malo zatim eto ti i đavola, tu su gajde, tu su svirale, huka, buka, pjesma i arata velika. Pa čim jedan koren izvadi i vidi, da nema ništa, prenemogne se od muke, pa onda umoli svetoga Savu da još jedan ugovor načine, da poseju krompir, pa onda, što je u zemlji, to neka bude svetoga Save, a što je na zemlji, to da njemu ostane. Ovako i učine. Posiju krompire. Krompiri izniknu, ukaže se najprije cimina, pa onda cvijet, a za ovijem bobe. Videći ovo, đavo se stane smijati i svetom Savi prkositi. No kad bude u jesen, onda cimina opadne i istruhne, a sveti Sava povadi krompire, pa u trap.
Nadimaše se đavo, da pukne od zla. Videći ovako sebe prevarena, kajaše se što je sa popom imao posla, pa opet umoli svetoga Savu, te poseju pšenicu i ugovore: što je na zemlji, neka bude svetoga Save; a što je u zemlji, to da bude đavolu. Kad pšenica poraste i klasa, đavo dođe nad ogradu, pa gledaše koliko je izrasla i govoraše: „Iz maloga zrna naraste ovolika stabljika!” Kad bude jesen, onda sveti Sava pozove žeteoce, te pšenicu požnju, a đavolu strn.

Sad đavo stane plakati, pa od ljutine reče: „Baš hoću s tobom još da posadim vinograd, pa šta bude; i ako me još i ovde prevariš, onda on našeg ortakluka nema ništa.” I tako posade vinograd. Kad vinograd treće godine rodi i pokaže se vrlo lijepo grožđe, onda se sastanu da biraju, šta ko voli. Sad sveti Sava upita đavola: „Šta voliš, ortače, ili čorbu ili gustižu?” A đavo odgovori: .„Ja ću gustižu, a tebi načast čorba.” Kad vinograd sazri, onda sveti Sava obere grožđe, metnu u kacu, pa poslije istoči vino, a đavolu ostane džibra. Sad se đavo domisli, te u džibru naspe vode, načini kazan i prepeče rakiju; a Sveti Sava tek njemu, pa mu reče: ,Šta je to, ortače?” A ovaj mu odgovori: „Pečem rakiju, pobratime!” Onda sveti Sava rekne: „Dajde, ortače, da vidim valja li.” A ovaj mu natoči u čašu; sad sveti Sava srkne jednom, drugom, pa treći put i prekrsti se; a đavo pobjegne i reče: „Vala, to je staru lijek, a mladome bijes!” pa tako iščezne. I više ga nikako nema tamo gde čuje da je pop.
Izvor
Karadžić, V. S. 1870. Srpske narodne pripovijetke, drugoumnoženo izdanje. Beč, u nakladi Ane, udovice V.S. Karadžića.str. 274–277.

Постоји у народном предању о Светом Сави нешто нарочито занимљиво. То је блискост коју је народни уметник осећао према свом свецу, онаква каква се осећа према најближим прецима, оним за које смо потпуно сигурни да без њих ни нас не би било.

У народним причама о васкрслом свецу сачувани су сви елементи његове средњовековне биографије, али су прилагођени народном памћењу. У причи „Свети Сава и ђаво“ (Вук Караџић Српске народне приповјетке 1870) Свети Сава ходи земљом и среће, ни мање ни више, нечастивог, оног који је непријатељ сваког људског срца. Изненађује нас лакоћа са којом светитељ њему прилази и упушта у надмудривање. Још нечему нас ова прича учи, а то је да и читав људски род често не уме да препозна шта нам долази са те стране и колико често нисмо ни свесни да наша похлепа чини да губимо стрпљење. Учи нас светац и томе да су прави плодови најчешће скривени и да се не дају видети услед ограничености човековог вида и памети. Ми и не слутимо колико ћемо пута упасти у замку погрешно изведених аналогија и колико пута ћемо бити на губитку следећи сопствене слабости. Срећа је што су уз нас увек лучоноше који нам осветљавају пут,чак и кад нам поглед не досеже даље од мрака у коме тумарамо.

“Свети Сава и ђаво”

Пошао свети Сава преко једне планине, па срете ђавола. Кад га ђаво угледа, уплаши се и шћедне да побегне, али не могне, па се тада сретну на путу. Свети Сава рекне ђаволу: „Помози Бог!” а овај одговори: „Није ти за тим стало.” — „Како си?” рече Свети Сава; а ђаво му одговори: „Шта је теби брига, како сам.” — „Куда хоћеш?” Упита га свети Сава; а овај одговори: „Ни за тим ти није стало.” — „Шта би радио?” рече свети Сава; а овај му одговори: „Радио бих башчу, кад бих имао мршаве земље и таквог ортака.” Онда свети Сава каже ђаволу: „Ако баш хоћеш да радиш башту, ево сам ти ја ортак, но да се договоримо, како ћемо и шта најпре сијати, и ко ће сјеме набављати.” А ђаво му одговори: „Ако ме и мрзи с тобом радиги, и опет ти се покорити нећу, али хоћу да начинимо уговор, па да отпочнемо радити.”

Сад се договоре, да посаде најпре мрки лук; ово и учине. Кад лук почне да расте, дошао би ђаво, па гледао како су лијепа и добра пера у лука, а не гледаше шта је у земљи. Кад лук у највећој снази буде, онда свети Сава позове ђавола, те дођоше. „Е,” рече сад свети Сава ђаволу, „пола је моје, а пола твоје, па бирај које волиш.” Видећи ђаво силна пера у лука, превари се и узме оно што је на земљи, а свети Сава узме оно што је у земљи. Кад лук стане зрети, долажаше ђаво почесто да га обиђе, али му не бијаше мило, кад види, де пера труну и суше се. Лук сазри, пера сва увену; а свети Сава повади лук и однесе га.

Ово ђавола врло ожалости, па се ријеши, те још један уговор са светим Савом учини, да посаде купус, па ђаво рече: „Ја ћу оно, што је у земљи, а ти оно што је на земљи.” И тако буде. Купус посаде, и овај све растијаше више и развијаше свој лист, док се и главице укажу. Видећи ово, ђаво мишљаше: кад је оволика чвонта на земљи, та колика мора бити у земљи, па се врло радоваше. Кад у јесен буде, свети Сава дође, те купус посијече, а ђаволу остави корење. Мало затим ето ти и ђавола, ту су гајде, ту су свирале, хука, бука, пјесма и арата велика. Па чим један корен извади и види, да нема ништа, пренемогне се од муке, па онда умоли светога Саву да још један уговор начине, да посеју кромпир, па онда, што је у земљи, то нека буде светога Саве, а што је на земљи, то да њему остане. Овако и учине. Посију кромпире. Кромпири изникну, укаже се најприје цимина, па онда цвијет, а за овијем бобе. Видећи ово, ђаво се стане смијати и светом Сави пркосити. Но кад буде у јесен, онда цимина опадне и иструхне, а свети Сава повади кромпире, па у трап.
Надимаше се ђаво, да пукне од зла. Видећи овако себе преварена, кајаше се што је са попом имао посла, па опет умоли светога Саву, те посеју пшеницу и уговоре: што је на земљи, нека буде светога Саве; а што је у земљи, то да буде ђаволу. Кад пшеница порасте и класа, ђаво дође над ограду, па гледаше колико је израсла и говораше: „Из малога зрна нарасте оволика стабљика!” Кад буде јесен, онда свети Сава позове жетеоце, те пшеницу пожњу, а ђаволу стрн.

Сад ђаво стане плакати, па од љутине рече: „Баш хоћу с тобом још да посадим виноград, па шта буде; и ако ме још и овде превариш, онда он нашег ортаклука нема ништа.” И тако посаде виноград. Кад виноград треће године роди и покаже се врло лијепо грожђе, онда се састану да бирају, шта ко воли. Сад свети Сава упита ђавола: „Шта волиш, ортаче, или чорбу или густижу?” А ђаво одговори: .„Ја ћу густижу, а теби начаст чорба.” Кад виноград сазри, онда свети Сава обере грожђе, метну у кацу, па послије источи вино, а ђаволу остане џибра. Сад се ђаво домисли, те у џибру наспе воде, начини казан и препече ракију; а Свети Сава тек њему, па му рече: ,Шта је то, ортаче?” А овај му одговори: „Печем ракију, побратиме!” Онда свети Сава рекне: „Дајде, ортаче, да видим ваља ли.” А овај му наточи у чашу; сад свети Сава сркне једном, другом, па трећи пут и прекрсти се; а ђаво побјегне и рече: „Вала, то је стару лијек, а младоме бијес!” па тако ишчезне. И више га никако нема тамо где чује да је поп.

Извор

Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића.стр. 274–277.

T.B./A.R.

GNV GRADNJA