Kultura

Trebalo je istrpeti veoma lično

Knjiga se zove "Alfabet ljubavi i smrti"!

535pregleda
Ovo je tekst sa kojim je Ivana Pajić učestvovala na književnoj večeri Aleksandara Bećića u Domu kulture minulog utorka. Pored Ivane bili su  Saša Bećić i Vladimir Dimitrijević.
Knjiga se zove “Alfabet ljubavi i smrti”.

Trebalo je istrpeti veoma lično

Aritmiju pisca, aritmiju okoline, aritmije junaka, aritmiju svoju, ako je to uopšte
aritmija, aritmiju gospodina A i svih koji imaju inicijale pod uslovom da imaju i aritmiju
trebalo je istrpeti kao lektor, znači najbliskiji sa tekstom čitalac, preživeti smrti, živote
i život, i smrt i život, onda ne reći nikakvu pokudu niti pohvalu, a ipak reći da je
gospodin A majstor za srce, iako najbolji, vrlo loš; da bajka nije bajka jer ne počinje
kao bajka i jer junaka u njoj nema izvan replika i snova, a nikad ih nije ni bilo zajedno
osim u rečima i snovima, i to u stvarnosti skoro svih nas pa i u Alfabetu ljubavi i
smrti. Treba istrpeti pokrov smrti u razdvojenosti drage i dragog, koji se dopisuju sa
„Ja” i potpisuju pripadnost jedno drugom u prepisci, iako je ljubav, uz duplu dozu
cinizma, nesumnjiva ma gde ko od njih, od nas, bio. Trebalo je istrpeti odraz u
ogledalu, potomka, dvadeset pet godina mlađeg čoveka koji, posle traganja, dolazi
da bi opsovao i odmah potom odložio nadu za sutra, potvrdio neminovno
smenjivanje dana i noći u monotoniji promašenih života koji, u stvari, tako promašeni
i čine život, svaki život i opšti život čovečanstva gde se čeka da neko pljune za spas
svih nas. Trebalo je otrpeti pa istrpeti dijalog, ljubavnu svađu, raskid, što je sve
ostalo u kutijama, a u kutijama su knjige, jedino u šta staje i više nego što može u
kutije, ne računajući reči. Trebalo je istrpeti dane u kojima malodušnost prerasta u
volju za san iz kog nema izlaza bez obzira na zvonjavu, na zveku, na zvona, nema
buđenja bez ljubavi, a ljubavi nema a ima sna a ljudi sanjaju bolji život a snovi
postaju košmar a bolji život je košmar i zašto onda ne bi bilo samo tog sna jer, ako je
bez ljubavi, buđenja nema. Trebalo je istrpeti prepoznavanje i neprepoznavanje koja
povezuju ishitrenost mladosti, koja u otporu roditeljima srlja u život i maši i ono što su
roditelji želeli i ono svoje, i ovaj trenutak, sad, suočavanje, sad kad su glavni junaci,
možda ipak u ovom slučaju više junaci nego antijunaci i pored toga što narator
smatra da jedan od njih, junaka, nije dostojan imena ni inicijalom, dakle, sad kad su,
u stvarnosti, junaci, bliski nam budući slični nama, stari ali ne starci, ni protivnici ni
ljubavnici, i protivnici i ljubavnici, kojima je sada bio potreban ali ne i dovoljan susret
u kom je jedan stid zauzeo mesto jednog prepoznavanja jednog mladeža, jednog
ožiljka koji je zauzeo još jedno mesto, mesto drugog ožiljka, prepoznatog,
susretnutog na stepenicama kojima se životni koraci prenose s pokoljenja na
pokoljenje usled roditeljskog i praroditeljskog greha i ostalih grehova koji ovaj svet
čine ovakvim kakav je, ali ipak čine Svet. Trebalo je istrpeti đubre, radne dane,
uplakane maramice, opuške, pocepanu fotografiju, pocrneli prsten, teške reči, metlu,
veliki đubrovnik, šamar, bezobrazluk, istinu, stid, bliskost i sličnost sa svima nama,
opet sve radne dane, a na sve to još i papirić; da bar njega nije jer, što je mnogo,

mnogo je; pametni ljudi ne pišu, pogotovu ne imena, pametni ljudi ne bacaju, za
razliku od pisaca, pametni ljudi ne čitaju pre bacanja jer tako čuvaju čistotu svega što
je moglo da bude a nije, bilo kome od nas, pre bacanja papirića na tlo. Trebalo je
preživeti, izdržati i istrpeti „ošišanu” latinicu u telefonskoj prepisci jedne savremene
žene koja okreće novi, ali za sebe ne bolji, list na kom piše da je jedan čovek,
postavši Usedelac, uneo životnu radost u činjenicu iskazanu rečenicom Izgubio sam
posao, posle koje se skoro svi smejemo, jer sigurno sledi nešto smešno, možda
nešto o „ošišanoj” latinici kojom se jedna savremena žena, koja se odavno ne smeje
nikome sem sebi samoj, dopisuje sa virtuelnim prijateljima o šišanju i šatiranju, čega
u ovoj priči nema. Ne samo što nije pristojno da dugo pišem, čitam i govorim nego to
za mene nije ni zdravo ni normalno u ovoj prilici, javno, te neću više o tome kako se
u ovom Alfabetu, smrt, umesto alegorije i umesto sebe same, pretvara u ženu od krvi
i mesa, živu i poslovnu, kako hleb sa ukusom zemlje može, treba i mora da se kuša
jer bilo je nekog i pre nas, o Njušci i šaptaču sigurno neću više ništa da pišem, a
kamoli o klavirštimeru. Gospodin AB, kako se nekada potpisivao, majstor je prave,
muške, sarajevske te tople, patetike koja uspešno koketira, samo suptilno, ovlaš, sa
kičom koji je kič jer nam je, budući blizak, ličan i sličan sa životima, svakim
pojedinačnim životom antiheroja kakvi smo u životu svi kao i nosioci stavki u
izmišljenom i promišljenom spisku zanimanja, poziva, uloga i zvanja u ovom
alfabetu. Takav je, uostalom, i celokupan život, ponekad tek ovlaš dodirnut te deluje
kao petparačka priča, ponekad promašen usled čega naizgled otmen, ponekad sve
to. Neću lagati, u Alfabetu ljubavi i smrti, do savršenstva tipizirani, junaci nisu ni dobri
ni moralni; oni vape za oprostom, a Aleksandar Bećić im sopstvenim razumevanjem,
ako ne oprost, svakom ponaosob, daje spas; time možda i spas za sve nas jer,
budući da smo slični, bliski smo. Linearno, u istom tempu svojstvenom i naratoru i
piscu, svojim stilom, priče Alfabeta ljubavi i smrti povezuju isti krvni sudovi i kapilari
ispunjeni rečima dobre krvne slike, poetske slike azbuke, abecede, alfabeta srca
koje odzvanja u svima nama i stiže do nas i iz ove knjige, kutije, romana bez
ritmičkih grešaka koje bi potvrdile dijagnozu gospodina A. Trebalo je sve to istrpeti.
Trebalo je trpeti. Trpela sam, čitala, brisala, rekla, pamtila, obećala, napisala i sad
čitam, slušam i osećam ritam u koji su stale skoro sve naše aritmije, budući meni
bliske, svima nam srodne i slične, bez pohvala, bez pokuda, bez preskakanja u ritmu
bilo kog srca. Trebalo je istrpeti veoma lično, kao lektor, znači, od čitalaca najbliskiji.
Istrpela sam i mnogo više, više nego što staje u kutiju punu knjiga. Sad je red da
samo malo vi trpite. Biće to vrlo lično.

Ivana Pajić
31. marta 2024. godine

u Čačku

Ostavite komentar