Planinarsko društvo „Grmeč“ iz Prijedora, ove godine, po peti put organizuje pešačku turu (marš) od Korčanice do Hašana, rodnog mesta srpskog pesnika i pisca Branka Ćopića. Našoj redakciji javio se Sreto Mrđan sa željom da zamolimo velikog pesnika i akademika Matiju Bećkovića da 07. jula 2024. godine, svojim prisustvom, uveliča ovaj jubilej.

„U martu se navršava 40 godina od smrti velikog Branka Ćopića koji je kod nas neopravdano zapostavljen. Znam da je gospodin Bećković veliki Brankov poštovalac. Zbog toga akademika Bećkovića pozivamo da bude naš gost, da se obrati našim ljudima koji će u velikom broju doći toga dana. Matiji ćemo obezbediti prevoz u oba smera, prenoćište i ispuniti sve zahteve jer bi nam bila velika čast da bude naš gost. Interesantno, sedmog je Ivanjdan krsna slava Ćopićevog rodnog mesta“, zaključio je Sreto Mrđan.

Đurđe Mečanin/Kablarnet.rs

Pridružite nam se u četvrtak, 07. jula 2024. godine, kada PD GRMEČ organizuje pešačku turu u čast četrdesetogodišnjice od smrti Branka Ćopića, jednog od najvećih srpskih pisaca

Dragi prijatelji,

Sa ponosom vas obaveštavamo da Planinarsko društvo Grmeč iz Prijedora organizuje pešačku turu od Korčanice do Hašana, rodne kuće Branka Ćopića. Ovo je već peti put da izvodimo ovaj marš, a ovog puta imamo posebno uzbudljiv razlog – obeležavamo četiri decenije od smrti velikog pesnika.

Upravo zato, želimo da pozovemo izuzetnog pesnika i akademika Matiju Bećkovića da se pridruži našem događaju i svojim prisustvom uveliča ovaj jubilej. Znamo da je gospodin Bećković veliki poštovalac Branka Ćopića, te verujemo da bi njegov govor bio inspiracija za sve prisutne.

Bitno je napomenuti da je 07. jula takođe Ivanjdan, krsna slava Ćopićevog rodnog mesta, što čini ovaj dan još posebnijim. Zato je naše zadovoljstvo i čast pozvati akademika Bećkovića da bude naš gost i da se obrati našim ljudima koji će u velikom broju doći na ovu svečanost.

Ukoliko se gospodin Bećković odluči da nam se pridruži, obezbedićemo mu prevoz u oba smera, udoban smeštaj i ispoštovaćemo sve njegove zahteve. Njegovo prisustvo bi za nas bilo izuzetno važno i posebno.

Budući da nam je Branko Ćopić mnogo značio i da je ostavio neizbrisiv trag u srpskoj književnosti, imamo priliku da oživimo i proslavimo njegov život i stvaralaštvo kroz ovu pešačku turu.

Hvala unapred svima koji žele da nam se pridruže na ovom svečanom događaju. Nadamo se da ćete biti deo naše velike porodice planinara i da ćemo zajedno obeležiti četiri decenije od smrti jednog od naših najomiljenijih pisaca.

Srdačan pozdrav,

(Hašani, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Pisao je poeziju, pripovetke i romane, a proslavio se svojim pričama za decu i mlade, često smeštenim u vreme Drugog svetskog rata u revolucionarnoj Jugoslaviji, pisanim sa karakterističnim Ćopićevim humorom u vidu podsmeha, satire i ironije.

Kao profesionalni pisac, Ćopić je bio veoma popularan i mogao je da se proda u velikom broju primeraka. To mu je omogućilo da živi isključivo od svojih spisa, što je bilo retkost za tadašnje jugoslovenske pisce. Kvalitet njegovih spisa doveo ga je do uključivanja u nastavni plan i program osnovne škole, što je značilo da su neke od njegovih priča našle put u udžbenicima, a neki romani postali obavezna lektira.

Početkom 1950-ih pisao je i satirične priče, kritikujući društvene i političke anomalije i ličnosti iz tadašnjeg političkog života zemlje, zbog čega je smatran disidentom i jeretikom, i morao je da se pravda partijskoj hijerarhiji.

Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a Učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju. Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. NJegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine (ANUBiH). Izvršio je samoubistvo skokom sa Mosta bratstva i jedinstva, 26. marta 1984. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Biografija

Detinjstvo i mladost

Ćopić je rođen 1. januara 1915. godine u selu Hašani, kod Bosanske Krupe, u Bosanskoj krajini, u zapadnoj Bosni. U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik Austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u Srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je Migel Servantes koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana Don Kihot. Sledeće pročitane knjige bile su Doživljaji jednog vuka, pa Doživljaji jedne kornjače.

Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu Venac, 1928. godine. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a nižu gimnaziju u Bihaću. Ćopić je pohađao Učiteljsku školu u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, a završio u Karlovcu. Po završetku Učiteljske škole, upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu, na grupu za pedagogiju, i diplomirao 1940. godine. Već kao student, afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u Politici, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku — Smrtno ruvo Soje Čubrilove (Politika, 8. 5. 1936). Taj datum sam zapamtio za čitav život, ispovedao se docnije. Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u Politici mjesečno po dvije, čak i tri… Priznao je da se po dolasku u Beograd 1936. godine „plašio velikog grada“ i da je posebno brinuo da bi se mogao izgubiti.[8]

Život tokom rata

Branko Ćopić, Mira Alečković i Aco Šopov u partizanima (1944).

1939. godine je dobio novoustanovljenu Nagradu Milan Rakić[9] Uoči Drugog svetskog rata, nalazio se u Đačkom bataljonu u Mariboru. Pozvali su ga da bude član Krajiškog proleterskog odreda. U borbama pod Grmečom izgubio je brata Rajka i sestru Smiljku, koja je imala 21 godinu. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele Narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Tokom ustanka u Bosanskoj krajini 1941. godine odlazi u partizane i u njihovim redovima ostaje do kraja Drugog svetskog rata. U martu 1941. je dobio nagradu za delo Borci i begunci. Bio je politički komesar svog odreda, ratni dopisnik lista Borba i kulturni proleter. Taj period njegovog života uticao je na veliki deo njegovog književnog rada, što se može videti po temama o kojima će dalje pisati. Posle rata, jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.

Život nakon rata

Dobitnik je Partizanske spomenice 1941.[11] Po završetku rata vratio se u Beograd gde je do 1949. radio kao urednik u nekoliko časopisa, uključujući i dečji časopis Pionir.[7] 16. decembra 1965. postao je vanredni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a 7. marta 1968. izabran je u punopravno članstvo. Bio je i član Akademije nauka i umetnosti Bosne i Hercegovine (ANUBiH). Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Svoju životnu saputnicu Bogdanku Cicu Ilić, pedijatra, upoznao je krajem 1945. godine, venčali su se pet godina kasnije. Poslednju deceniju života proveli su u zgradi preko puta Beograđanke.

U jednom intervjuu, poznati pisac pričao je i o politici, o svojoj čuvenoj Jeretičkoj priči zbog koje ga je partija proganjala i na kraju isključila iz svojih redova. Tito je na kongresu AFŽ-a u Zagrebu besno rekao za njega: On laže, on je izneo neistinu. A na to je Titu bez pardona odgovorila Brankova majka Stoja: Moj Branko nikad ne laže.

A ja šta ću posle svih tih pretnji, na vrata stana zalepim isečak iz novina u kojima su prenete Titove reči da me ipak neće uhapsiti. Tako sam se branio, ako dođu da me vode u bajbok, kada pročitaju tekst na vratima, neće imati hrabrosti da zazvone”, pričao je Ćopić.

Pozni dani i smrt

Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Pisac je izvršio samoubistvo uveče 26. marta 1984. godine, bacivši se sa Savskog mosta na kej pored reke.